Krombacher Pils

Evo nam i trećeg piva iz nemačke "Krombacher" pivare osnovane 1803. godine i koja i dan-danas jeste porodični posao (već tri generacije vlasnika su iz iste porodice), nezavisna od velikih multinacionalnih konglomerata. Nakon pšeničnog i tamnog, na red je došao i pilsner, kojim bi pokrili sva njihova piva dostupna u Srbiji. Od onih koje ne možemo kupiti u našem gradu, interesuje nas njihov "dunkel" i možda još neko, dok većina otpada na razne radlere i ostala mešana pića sa pivom kao bazom.

Prethodna dva nas i nisu baš oduvala (s tim da je pšenično bilo i više nego dobro), ali su predstavljala poštena i pitka piva bez značajnijih mana.

Standardna 0.33l flaša, 4.8% alkohola. Prilikom otvaranja izbije podosta dima, što je uvek zabavno.Boja je standardna boja svetlog lagera - zlatna, ni najtamnija, ni najsvetlija ikada viđena, nešto između. Pene ima za jedan prst i na čaši ostaje nešto čipke.Gaziranost na oko nije preobilna, ali se mehurići kreću i nekoliko tankih linija ka gore i čine ovo pivo zanimljivijim prizorom. 

Miris, ukus... Pa, priča prethodnih "Krombacher" proizvoda ovde se ponavlja. Sve je ovde na mestu, samo "svega" ima malo. Miris je cvetan, sa nešto slada, ali pre svega obojen generalnim momentom evropskih jeftinih svetlih lagera. Hmelj dominira i ukusom. Pivo je lake teksture. 

Iskreno ne znam koju bih ocenu dao ovom pivu. Kao prvo, reklamira se kao pilsner, a to svakako nije (ili je sirotinjski pokušaj istog), a opet ništa kod njega nije posebno loše. Pristojan svetli lager koji podseća na domaći Jelen sa nešto manje gorčine (boljim hmelj-slad balansom), na primer. Lagao bih kada bih rekao da nisam uživao u njemu, ali se svakako neću skoro vraćati njemu - za manje pare možete pokupiti "Paulaner" i zaista uživati u jednom vrlo dobrom pilsneru!
Posebno klimava sedmica.

OCENA 7/10

Laško Dark

Pivara "Laško" je najveća u Sloveniji, osnovana je davne 1825. godine i pred raspad S.F.R .Jugoslavije bila je najveća u čitavoj državi. I dan-danas, kako kod starijih, tako i kod mlađih pivopija ima određenu reputaciju, njihov logo i ime jesu određeni pečat kvaliteta. Pred nama je par flaša njihovog tamnog piva, pa da vidimo da li je reputacija opravdana. (njega jesmo pili, ali ne skoro, dok o njihovom opšte dostupnom svetlom lageru na našem tržištu baš i nemamo puno reči hvale, pa ga opisivati i nećemo).

Tamnu arijantu smo kušali u zemunskom "Festu" i evo sada uzeli u "Merkatoru", ne znamo gde se još može naći u Beogradu. Platili smo ga skromnih 83 dinara. Pivo izgleda prilično lepo u svojoj 0.33L flaši, svedeno i moderno. Alkohola je 5.9%.

zahvaljujući nešto agresivnijem sipanju dobili smo oko dva prsta relativno kremaste pene koja nikada ne nestaje sasvim i ostavlja čipku na čaši. Pivo je nešto svetlije od standardnih tamnih lagera, pa više zapravo vuče na tamno amber boju nemačkih bock-ova. Miris je na liniji karamelnog slada - tamno voće, čokoladno mleko, kafa, i čini se malo alkohola u pozadini. Ukus je blag, počinje sa voćnim notama (kupina, recimo) i razvija se mračnije note kafe, dima i karamele, da bi u završnici do izražaja došao hmelj. Pivo je možda previše resko za moj ukus.

Igra basket, pije laško...

Savim solidno tamno pivo, dovoljno karaktera da ne bude bljutavo ili totalni promašaj. Pošto je značajno jeftinije od stranih piva ovde opisanih, a koja su istog ili približnog stila, najpoštenije bi bilo razmišljati o njemu, dok na umu imamo Lav Tamno i Nikšičko Tamno kao alternative - od prvog je svakako bolje, sa potonjim je u istoj ligi (mada realno, oba piva mogu da se nose i sa onim nešto skupljim). Ukusa nema previše, ali jesu prijatni i očekivani za stil. Reskost je meni lično blagi deal breaker i takođe smatram da "Nikšićko" zna biti često ukusnije od ovog (doduše zna biti i ukusa prokuvanih čarapa, tu i tamo). U svakom, slučaju, valjano skuvano pivo, pivo koje neće preskočiti niti jedan pravi ljubitelj, niti u njemu naći išta preterano odbojno i pivo koje se savim lagano može piti u kafićima, jedno za drugim. 

OCENA: 7/10

BrewDog 5 A.M. Saint

BrewDog piva možete probati samo u malenom kafiću na Trgu Nikole Pašića po imenu "Šoljica", posvećenom prvoklasnim kafama, čajevima, a eto i pivima. Pored piva koje ćemo ovde opisati, u ponudi je još četiri proizvoda dotične škotske samostalne pivare, ali istovremeno se toče samo dva - po jedno svetlo i tamno. Ovog puta, doduše, smo mogli probati samo tamnu varijantu (zapravo crvenu), pošto su imali neki problem sa točilicom (drugo pivo u ponudi je bilo Dead Pony Club). Nažalost, nama niko ne plaća reklame, niti nam poklanja piva, pa ovo radimo čisto informacije i podrške radi - pokušaj uvoza bilo kog, a posebno ovako kvalitetnog piva, treba podržati, još kada za njega ne morate preplatiti (265 dinara za ovo pivo je vanredna cena!), je i više nego dovoljna nagrada. Kafić je, kao što rekosmo, mali i blago sterilnog, ali prijatnog enterijera, dok je osoblje izrazito prijatno.

Globalno poznata (poznatija) piva iz ove pivare su Punk IPA i Hardcore IPA kao i neka piva ludačkih procenata alkohola u sebi, nažalost njih večeras nismo mogli probati, pa smo se morali zadovoljiti nešto nepoznatijem rođaku. "5 A.M. Saint". Čaša je došla sa prst i po predivne kremaste pene i pivom ispod nje romantične crvene-amber boje. Miris je intenzivan i sasvim na strani ječmenog slada, pojavljuju se jasne note zove, maline, karamele, jagoda, pomorandže. Ukus je sasvim sličan tome, ta zova stavrno dolazi do izražaja - kao da pijete "Fanta Šokatu", samo prirodnu i ne prokleto slatku. Izrazito osvežavajuće pivo. Pivo je pune teksure, kremasto, prosto klizi niz grlo i stvara blagi osećaj sitosti (verovatno ne bi više od 2-3 prijalo). Karbonizacija nije jaka, pivo nije posebno resko, ali taman dovoljno da "pokrene" kremastiju prirodu tekućine. 

U pitanju je fantastično pivo, da ne tupimo dalje. Ukusi možda i nisu prekompleksni i posebno intenzivni, ali jako prijatni svakako jesu. I sve u vezi sa ovim pivom jeste jako fino ili i više od toga. Ocena bi mogla biti za pola decimale niža, no, nek stoji ovako.
Najtoplija preporuka!

OCENA: 8.5/10

Hoegaarden - Original Belgian Wheat Beer (Wit Blanche)

Iako pšenična piva pre svega asociraju na nemačku, ona su popularna i u belgiji. Pred nama je napopularnije pivo tog stila, iz te, mereno u kilometrima kvadratnim, male, ali što se piva tiče, velike zemlje.

Služena iz malecke 0.25l flaše, 4.9% alkohola u sebi. Boja je irazito svetla, gotovo boja limunade. Pene nema previše, možda prst i po i brzo nestaje, što je minus, posebno za ovaj stil kojem je bogatstvo pene karakteristika. Miris ne odskače od stila - začini (koriander) i citrusno voće, žito. Ukus je ubedljivo najjača strana ovog piva, toliko osvežavajuć, toliko opušten. Ukusi južnog voća apsolutno dominiraju - pomorandža, limun, ananas, dok se u pozadini kriju i začini. Određena kiselost, ali pozitivna, osevežavajuća, ne odurna. Aftertejsta gotovo da i nema, pa pivo nestaje suludom brzinom, gutljaj za gutljajem. Pivo je srednje - savršeno - gazirano. 

Mali minus za vizuelni dojam, veliki plus za ukus. Sve ukupno savršeno pivo za leto, za vrele dane (što će reći da mu baš i nije vreme). Čoveku limunada, pored ovog piva, zaista nije potrebna.
Osmica, ali klimava, nategnuta.

OCENA: 8/10

Leffe Brune

"Leffe" je verovatno ono najčešće "prvo belgijsko u životu", dostupno diljem planete zemlje, ne preterano skupo... najčešća ulaznica u bogat svet belgijskih ejlova. Brzo će, doduše, novopečeni pivski zaljubljenici početi da pljuju po "Leffe"-u, kunući se u belgijska piva kuvana u daleko manjim količinama i prodavana po znatno višim cenama, bivajući pritom nefer. 

Prethodna rečenica, u svakom smislu, možda više važi za "Blonde" varijantu, ali ni "Brune" nije daleko. 

Dolazi nam u 0.33l flaši koja je, za ludačke belgijske pojmove, sasvim obična. Sa prepoznatljivom etiketom i jednim odnajlepših čepova koje sam u životu video. Alkohola je, ponovo za ludačke belgijske standarde, skromnih 6.5%. Pene ima za dobra dva prsta, kremasta je i izrazito postojana. Na unutrašnjoj strani čaše, kako ispijate pivo, ostaje dosta "čipke". Miris nije previše intezivan, ali svakako prijatan. Belgijski kvasci i karamelizovani ječmeni slad ovde igraju zanosnu, romantičnu partiju tanga, sa suptilnim notama tamnog voća (malina) kao ishodom. Ukus je ponajviše na strani kvasaca, sledi karamelni slad i gotovo bez prisustva hmelja (što je glavni minisu ovde), koji proleti tek povremeno u aftertejstu, koji je inače jako prijatan. 

Tekstura je blago kremasta i reskost je taman kakva treba biti.

Ovo pivo je i više nego solidno - oh, bogovi, dajte mi ga u bilo koje doba dana... no, ako ste posebno dobre volje, zafrljačite neki Duvel.

Pitko i zabavno pivo, prilagođeno širokim masam i tu ništa nije loše, a nizput ipak donosi više karaktera od standardnih lagera. Mogli smo mu dati i maaaaalo višu ocenu, ali, eto, glumimo strogoću.

OCENA: 7.5/10

Lav Tamno

Osnovno, možda i jedino ograničenje (postavljeno na samom početku) Srbina koji se propi(n)je jeste to da neće pisati o pivima o kojima se nema šta pisati. Nažalost pivo o kome je ovde reč je upravo jedno od tih, no činjenica je da je čak i tamni lager pojam za našu pivsku industriju i da taj spektakl treba propratiti i podržati.

Pivara u Čelarevu je svoje "Tamno" lansirala još pre godinu-dve, ali, čini se, nije se posebno potrudila da ga pošteno pozicionira na tržištu - nema ga po radnjama, slabo i po kafićima se toči. Ne znam zašto je tako, ali nije da nas ta misterija posebno mori. Naše smo popili u "Tri Šargarepe", točena varijanta, 0.5l. Alkohola je isto koliko i u (daleko superiornijem) "Nikšćkom Tamnom" - 6.2%. Pene je malo i ekspresno brzo nestaje, ostavljajući pivo da izgleda kao izvetrela koka-kola. Miris je čudan i blag, karamelizovanog slada nema ni u tragovima, već samo malo svežih hmeljnih mirisa trave i kore limuna. Ukus je još suptilniji, na prijatnoj slatkoj strani i minimalnom gorčinom na kraju. Karakterisitčne "spržene" note karamele i kafe su ovde posebno slabe, dok voćnih ukusa ima nešto više, takođe se i ovde ponavlja, u slučaju pivare u Čelarevu, sveprisutna metalna nota. No, nemojte da Vas zavaramo, ovo je sve laprdanje pivskih snobova koji pokušavaju naći nešto u ničemu i napraiti se pametnim - izrazito blag ukus. 

Ono što je pozitivno, jeste tekstura piva koja nije sasvim vodena, već nešto teža, kremastija. 

Pa, naše i nije bilo ovoliko seksipilno. :(

"Lav Tamno" je možda i najpitkije domaće pivo na našem tržištu. Idealno za sve ljude koji, zapravo, pivo ne vole ili koji žele samo da se osveže ili zapiju. Pivo niz grlo ide izuzetno glatko, nema gorčine koja zna biti neugodna većini, nema gadnog aftertejsta... suštinski nema ničeg osim alkohola i to nešto povišenog u odnosu na standardne svetle lagere. Cena je takođe, čak i generalno skupim pabovima i pivnicama, krajnje pristupačna.  I sve je to super, zaista. No, mi bi smo i na građevini želeli malo više, ako može, a takođe u kontekstu bloga na kojem su i ubedljivija piva dobijala ocene daleko ispod nedostižnog savršenstva "desetke", ne možemo mu dati više.

OCENA: 5/10

Duvel

Duvel - đavo među pivima. Isprva se učini da je to ime nezasluženo, otvorite, naspete, popijete. Sve ide glatko, ukusno je, zabavno je, lepo je... dopadne Vam se toliko da, nakon poslednjim gutljaja, trčite do marketa po još dva, tri komada, usput superironom snagom volje govorite sebi da baš i ne morate jesti sutra. Ipak, ništa istinski načastivo, zar ne? Onda popijete i one dokupljene i... postane Vam jasno zašto je đavo. Devil in disguise, što bi rekao brat Elvis.

Sa svojih 8.5% alkohola (što nije nezapamćeno u pivskoj industriji, ali kod nas je ređe od raspada države) se svakako ističe, ali nikako samo time. Ovo je jedno sveobuhvatno pošteno spravljeno pivo!
Duvel je jaki belgijski svetli ejl i to kao da je dovoljan opis, sve je ovde by the book... samo još malo bolje.

Izgled je sasvim spektakularan - Duvel je sasvim svetlo pivo, ali sasvim mutno, dok je pene na pretek, posebno ako nepažljivo sipate, sasvim je bela i prepuna ogromnih mehura i ostaje do kraja ispijanja (što baš i nije dugo). Miris je sav u znaku karakterističnih belgijskih kvasaca (koje ili volite ili ne podnosite) i malo šta se pored njih probije. Ukus je nešto kompleksniji, na početku su izražene citrusne note, dok je finiš suv, začinski i tek blago hmeljni - gorak. U grlu se oseća malo alkohola, ali ništa preterano i ništa što će smetati iskusnim uživaocima rubinovog vinjaka. Ovo pivo je takođe posebno resko, što ga, uz pomenutu kombinaciju ukusa, čini pre svega savšrenim osveženjem i posebno pitkom tekućinom. 

Duvel je pivo koje uspešno balansira na tankoj liniji između pitkosti i karaktera. Prosto će Vam već tokom drugog gutljaja biti jasno zašto ga može voleti svako - od ljudi koji vole što neutralnija piva, do pravih zaljubljenika. Ono pruža sasvim dovoljno ukusa, a da pritom ne postane previše za vikend pivopije.
Mi - koji bi na kraj grada i na početak Evropske Unije samo zbog piva - bi svakako voleli da nas napadne svom svojom snagom i neukroćenim ukusima, ali i ovako je i više nego dobro!

I ne zaboravite, dva su i Vama i Vašem džepu sasvim dovoljna!

OCENA: 8/10

Балтика 6 - Портер (Baltika 6 - Porter)

Pošto je ukus "Baltika 9" piva toliko duboko urezan u našu psihu, naše pamćenje, naše noćne more (oke, preterujemo, ali može nam se), odlučili smo da se vratimo proverenom kvalitetu iz dotične ruske pivare - njihovom tamnom pivu.
Staklena flaša od pola litre, po obliku slična onim u kojima se pakuje naš "Lav", ali lepše etikete i lepog grba na sredini. Čep je stvarno efektan. Alkoholna jačina je čitavih 7%. Standardna boja portera, tamna, sa crvenkastim obodima na čaši, možda za nijansicu tamnije od većine portera. Prst-dva debela kremasta pena, koja se brzo smanjuje. Miris je prelep i na mračnijoj strani - kafa, čokolada, karamela, dim, takođe oseti se i alkohol i to izraženo. Ukus je blizak recimo Ginisu, ti poznati ukusi dima, vatre, roštilja, jako pržene kafe se ovde ponavljaju i to prilično intenzivno. U grlu se ne pojavljuje onaj alkohol što nam ga je nos obećavao. Nešto gorčine u finišu, kojem inače takođe dominiraju dimne note. Gaziranost nije prviše izražena, a tekstura je na lakšoj strani.

Solidno tamno pivo koje se nalazi na grubljoj, da ne kažem muževnijoj strani po ukusima, gde slatke i voćne arome nisu posebno primetne. Malo grubo na ivicama (miris alkohola), ali ni približno koliko famozna "devetka". Pre svega, odlična jeftinija zamena za ginis iz limenke - iako za nijansu blažeg ukusa, malo bolje gaziranosti.
 Lično bih pre izabrao naše "Nikšićko" ili neko od ranije opisanih nemačkih tamnih piva, ali da se radi o dobrom porteru, nema spora.

OCENA: 7/10

Krombacher Dark

Pošto je pšenični "Krombacher" pre izvesnog vremena na nas ostavio pozitivan utisak, bili smo i više nego željni da probamo njegovog tamnog brata po etiketi, da vidimo šta nam on može ponuditi. Činjenica da je pivo nepasterizovano, kako piše na etiketi, nas je samo još više privukla.

Servirano je iz 0.33l flaše lepe i skladne etikete (čep je posebno fin), jačina je skromnih, ali za celovečernje sesije (ukoliko vam generalno bedni srpski džep dopušta) savršenih 4.3% alkohola. Jako tamne, gotovo neprovidne boje, koja tek na dnu čaše daje malo svetlije braon nijanse. Pene ima za oko prst, tamnije je boje i brzo nestaje, ostavljajući nešto čipke na ivicama čaše. Miris je jako ugodan, ječmen, slatkast (koji može podsetiti na neko tamno voće), sa izraženim aromama kafe. Ukus nije posebno jak, ali takođe prijatan, fino balansiran pre svega. Pojavljuje se i tu nešto kafe, a pre svega karamelizovanog slada - pa samim tim dim. Tek jedva primetna gorčina u nešto suvljem finišu. Ono što je najjača strana ovog piva jeste njegova tekstura - srednje teška, gotovo kremasta, sa srednjom gaziranošću, i prijatnom reskošću, pa kad se sve to skupi, pivo savšreno "leži" na jeziku i izrazito je pitko. 

Bilo bi lepo da je "Krombacher Dark" malo intenzivnije pivo, jačih ukusa i mirisa, jer sve što nam pruža jeste ugodno, samo ga nema previše. Suštinski slična priča kao i za pšeničnu varijantu, s tim da je "Dark" za nijansu neubedljiviji. Da sam lošije volje možda bih bio i grublji prema njemu, ali mi se ipak ne čini da bi to bilo fer. 

Jednostavno, dosledno stilu, izrazito pitko pivo i to je sve.

OCENA: 7.5/10

Bushmills Black Bush

Zima je stigla i vreme je za žestinu. 

Viski koji danas pijemo i o kojem pišemo možda i nije pravi zimski viski, ali jeste verovatno najisplatljiviji viski na svetu, onaj koji donosi najviše uživanja i kvaliteta za najmanje novaca. Dok je nešto jeftiniji od, recimo, dobrog, starog Džek Denijelsa, donosi kvalitet gotovo vrhunskog i znatno skupljeg pića.

Black Bush je blended irski, tri puta destilovani viski koji se većinski sastoji iz malt viskija (80%), dok je ostatak žitnog porekla. Čisto poređenja radi, većina škotskih blend viskija iz relativno bliskog cenovnog ranga, sadrže tek trideset-četrdeset procenata viskija koji dobijen iz ječmenog slada. Odležavao je u korišćenim šeri buradima (dok se inače za viskije najčešće koriste burad u kojima je ranije odležavao burbon)... pa, ne zna se tačno koliko godina. Informacije po internetu se razlikuju i kreću se između pet, pa sve do jedanaest godina. Lično bih rekao da je istina bliža donjem delu lestvice. 

Servirano u snifter čaši, čisto - bez leda, bez dodatne vode.

 Boja je malo tamnija, amber. 

Miris je blag i prijatan, slatkast: Cvetne note dominiraju, uz nešto tamnog voća i začina. Alkohol se oseća, ali ne preterano, tek nota. 

Ukus. Irski viskiji - bivajući tri puta destilovani - generalno nemaju intenzitet ukusa škotskih rođaka, pa tako ni Black Bush ne predstavlja eksploziju i atak na vašu paletu, ali jeste jedan suptilan i lep događaj. Viski je apsolutno na slatkoj strani sa ukusima koji asociraju na vino, kolače, suvo voće, čokoladu, vanilu, cimet, orah... Finiš nije posebno dug, ali je izrazito prijatan i u njemu se krije većina ukusa ovog pića.

Black Bush je, kao što je i obećavao nos, izrazito prefinjen i pitom. Nema prejake vatre u grlu. Svakako tih nekoliko dodatnih godina starenja u odnosu na standardne masovno producirane blendove znače mnogo! 

Mana bi bilo to što se piće čini i previše vodenastim (i pored toga što je malo teže, kremastije na jeziku). Zaista bi bilo fino probati ga na nešto višoj alkoholnoj procenturi, umesto na standardnoj komercijalnoj. U svakom slučaju, u ovaj viski nikako nemojte dodavati  vodu.

Za dve hiljade dinara se jednostavno ne može dobiti više. Oh, svakako se može dobiti više količine, ali kvaliteta zaista ne. Prijatan, balansiran viski u kojem mogu uživati i vrhunski poznavaoci materije, koliko i recimo žene koje inače ne vole viskije. 

Život je lep.

OCENA: 8/10

Captain Morgan: Original Spiced Gold Rum

Rum je kod nas piće koje se meće u kolače i ništa više. Više je razloga za takvo stanje, prvo i najlogičnije što su kolači sa rumom taaaaaaaaako dobri, drugi što domaći rum i nije nizašta drugo (mada "to" se i ne može zvati rumom), treće zato što i ono malo ovog pića što dolazi iz inostranstva retko prelazi najjeftinije brlje. Nažalost, "Captain Morgan" koji je ispred mene upravo spada u tu kategoriju. Ovo nije rum koji se pije čist, polako i sa uživanjem, ovo se meša sa koka kolom i to je to. I zaista, pomešan sa prekookenaskim smećem pretvrara se u melem za sve rane, zagrljaj za receptore ukusa (možda čak i bolji sa koktom - ukusi kao da se lepše slože). Poenta i jetse u zamaskiranju ukusa, hladna koka kola, par kocki leda i kriška--dve limuna i rum se ni ne oseća, a radi, pola, ali sigurno. Vaistinu, retko kada sam naleteo na žestinu koja se bolje meša sa nekim bezalkoholnim napitkom! Sasvim je jasno da je kao takav zamišljen, napravljen i reklamiran i tu je sve u redu.
Da li se ipak može piti sam?

Može. Što da ne?
Što da ne? Pa, ne sve dok imate išta drugo. No, idemo redom.
Boja nije posebno ubedljiva, neka prljavo-zlatna. Previše svetla za moje oči. Miris je intenzivan, karakteristične slatke note ruma, dosta vanile, cimet, alkohol, ananas... Ukus je... pa, prilično tanak. Nema ovde mnogo karaktera. Mada, to malo ukusa što donosi nije loše, u pitanju je kompleksan splet začinskih i voćnih aroma koji će relativno dugo igrati na jeziku, pozivati vas da ih istražite, prepoznate. Suštinski, ono što i nos daje, ponavlja se, mada moguće sa manje vanile, a više kokosa i ananasa, jednostavno "Kapetan" daje do znanja da je poreklom iz tropskih kariba. Procenat alkohola je niskih 35%, pa prisutna i osetna alkoholna vatra u grlu nije baš pohvalna. I tu je problem. Alkoholni "ujed" je prejak i sve previše smrdi na alkohol. Jednostavno, premlad i preloš rum.

Možda ja i ne mogu biti sasvim iskren prema ovom piću - jedno pijanstvo mi ga je pošteno ogadilo... No, posmatrajući ga kao strikno žestinu za mešanje on je fenomenalan. A, za nešto kvalitetnije rumove koje bi mogli piti čiste ili sa ledom potražite nešto skuplje varijante Kapetana... ili još bolje negde podalje od Kapetana.

OCENA: 5/10

Балтика 9 Крепкое

Evo nam i jednog ruskog piva. U srbiji je pored "Devetke" dostupno još nekoliko proizvoda iz inače širokog asotimana ove makro pivare, između ostalih i  njihov porter ("Šestica"), po kome su možda i najpoznatiji van sovjetskih granica. "Devetka" ekstra jak svetli lager - sa čitavih osam procenata alkohola u sebi.

Limenka od pola litre, plaćena negde oko 130 dinara. 

Pivo je kristalno čisto i izrazito svetlo, sa jako malo mehurića. Pene je prst debela, i brzo nestaje. 

Miris čak i nije tako loš, ječam se pojavljuje u jakim i prijatnim mirisima meda i sasvim dominira, pojavljuje se i žitni mirisi i... oseća se alkohol, jako se oseća, čak i pored činjenice da je pivo pošteno rashlađeno.

Na jeziku nešto ječmane slasti i te arome meda se ponavlja, ali hmelj brzo preuzima. U finišu pivo je gorko, suvo i prilično se oseća alkohol (iako nije preterano). I ta hmeljna gorčina, pomešana sa slatkošću dugo, dugo ostaje u ustima. 

Karbonacija iako nije vidljiva, osetljivaje na jeziku i užasno (ali užasno) se podriguje od ovog piva.

Zaključak.

Uf...
Miris je zaista lep.
Ali... 

Sam pogled na do kraja neispijeno pivo krivi moje lice u grimasu gađenja. Podrigujem dok ovo kucam i shvatam da sam mogao popiti dva savršena "zaječarca" umesto ovog. Ali, avaj, moglo je biti i dobro. Probati se moralo. 

Ne valja, to je sav zaključak.

 Nešto opasno ne valja ovde. Čak nije ni sasvim lako objašnjivo rečima. Pivo kao da je previše gorko, dok je istovremeno i preslatko, a opet i bezukusno. Na paleti prilično neubedljivo, ali ostavlja upravo taj odvratan gorko-slatki-lepljivi aftertejst koji će vas dugo moriti i naterati da ga sperete sa kriglom hladne vode. Plus, alkohol je ovde užasno loše zamaskiran. jeste, jako je i lako se opiti od njega, ali džabe je sve to kada je svaki gutljaj praćen mrštenjem.

Pivo se kuva hiljadama godina, generalno i kada nije nešto - dobro je... generalno, baš se treba potruditi pa napraviti loše. Rusi su ovde to uspeli. Držite se njihovog portera.

OCENA: 4/10

Paulaner Salvator

U Srbiji je malo istinski valjanih piva, uvoznih ili domaćih. 

Pređašnja konstatacija se već i previše puta ponavljala na stranama ovog bloga, ali je tako i to je tužno. Zato je naše veselje veće kada imamo šansu na rafovima naših radnji pokupiti neko istinski dobro pivo. 

Dok nas je standardni pšenični "Paulaner" zadovoljio, njegov brat po fabričkoj liniji nas je oduvao! 

Pivo je servriano iz 033ml staklene flaše, jačine je 7.9%. 

Svaki pojedinčani momenat ovog piva je fenomenalan, počev od etikete. Boja je takođe divna -  tamno bakarna-rubin crvena, recimo za nekoliko nijansi svetlija od uobičajnih tamnih lagera. pena je nekoliko prstiju debela i kremasta, ali prilično brzo s emsanjuje do nivoa tankog pokrova. Miris... oh, bogovi! Kako otvorite flašu i krnete da točite pivo u čašu prvo će Vas dotaći prelep miris pomorandži, nakon toga dolae i maline, borovnice i šećer... šećer... slatko... slatko... toliko slatkast miris da gotovo podseća na voćne bombone. Predivno. 

Ukus je intenzivan i lep. Blizak standardnim tamnim lagerima, ali prefinjeniji, višeslojniji i sjajno balansiran. Malo manje ukusa prženog slada, a više voćnih nota. Pivo predstavlja savršenu igru slatkog i gorkog, zaista perfektni spoj. Alkohol se ne oseća ni u mirisu, niti u grlo, što je samo još jedan dokaz valjano spravljenog piva! Gaziranost i tekstura su baš kakvi trebaju biti.

Zaista, sve vezano za ovo pivo je fenomenalno. Čak je i cena sitnica za ovakav kvalitet.

Dugo sam čekao da bez rezerve nahvalim neko pivo na ovim stranicama i konačno dočekao, a ako u strogoj tradiciji bloga moram naći neku manu to bi bila činjenica da jedno nikako nije dosta.

OCENA: 9/10

Guinness Draught

Guinness je jedan od najpoznatijih svetskih pivskih brendova, a svakako i ubedljivo najpoznatiji brend koji ne podrazumeva svetli lager. Uvek je pitanje da li je fama i popularnost velikih brendova opravdana, obično je odgovor ne.

A, stvar je uvek jednostavna - iako nije najukusnije pivo na svetu, ovo pivo je uvek solidno, skoro isto, široko dostupno i ne bezobrazno skupo. Pruža komad pivskog iskustva koji je malo više od svetlog lagera širom planete i biva često ta prva stepenica sa koje se ide dalje, u stalnu potragu za novim pivima za probati. 

"Draught" je, po mom dubokom ubeđenju, jedini pravi izbor "ginisa" za poneti. U pitanju je limenka (0.440ml) koja u sebi ima kuglicu azota koja se aktivira prilikom otvaranja konzerve i donosi nam "ginis" iskustvo najbliže onom iz pivnica i kafana. jačina piva je 4.2%, što ga čini savršenim pivom za celovečernju degustaciju (ukoliko je srpski džep te večeri ipak malo puniji). 

Izgled ovog piva je verovatno i nejveća njegova vrlina - pivo dok se smiruje pravi karakteristične talase, dižu se ka gore i formiraju kremastu, gustu penu debljine prsta, prsta i po koja stoji koliko i pivo u čaši. Boja je izrazito crna, svetlost gotovo da uopšte ne prolazi kroz čašu.

Miris nije prejak, ali je lep, nekako dominiria asocijacija na čokoladno mleko i karamele (šerbeta), zatim kafa, dim. Ukusom sasvim dominira prženi slad, ostavljajući suv finiš. To su arome dima, duvana, karamele... 

Generalno, nisam oduševljen ovim pivom. Sve je ovde solidno do odlično, osim... pivo nije karbonizovano, nema mehurića i - iako je sama struktura malo teža, punija - ostavlja jak osećaj vodenosti što sasvim upropaštava uživanje.

OCENA: 7/10

The Black Turtle Stout i The Black Turtle Belgian Abbey

"Black Turtle" pabovi su već godinama unazad nezaobilazna mesta svih ljubitelja piva koji ili žive u Beogradu ili kroz njega samo prolaze. Koncept mikro-pivare i paba (ili lanca pabova) uz nju je na zapadu gotovo osnova industrije i pivske kulture, upravo nas vraća u srednjevekovno doba u kojem je svako mestašce imalo svoje pivo... ili više njih. U idealnim uslovima svaki grad bi trebao imati jednu pivaru male/srednje veličine i nekolicinu ovakvih malenih koje bi eksperimentisale, pokušavale da uvedu nove stilove na tržište... Mi više nemamo niti jedno, niti drugo, ostaše nam samo džinovi u Apatinu i još po nekom gradu, ali nadajmo se sretnijim vremenima.

 "Crna Kornjača" zaista pokušava proširiti pivsku kulturu ovde, možemo pričati o tome koliko to uspešno čine, koliko razni stilovi piva koja prave tokom cele godine ili pak sezonski, zaista odgovaraju originalnim (češće ne, nego makar malo), ali trud je makar tu i... upornost.

Videćemo vremenom da ovde obuhvatimo celokupnu njihovu ponudu, a za ovaj prvi tekst Tamno i Manastirsko.

"The Black Turtle Stout" ("Tamno")

Procenat alkohola je, ako je verovati sajtu, oko 5.5%, točeno pivo je u pitanju (kakva su sva piva ovih pabova)

Treba reći da je posluženo hladno koliko bi lager trebao biti, ako ne i hladnije i kao takvo isprva zaista ništa nije odavalo. Pivo treba ostaviti da se malo ugreje i otvori i do tada se diviti izgledu. Boja je vrlo tamna, gotovo sasvim crna (možda tek na ivicama dobijamo malo tamno braon nijanse), sa tri prsta debelom penom koja je divno kremasta i koja se solidno dugo zadržava, vremenom spada do tankog, tankog prekrivača. Do tada bi i pivo trebalo da oda nešto svojih čari. Miris je blago slatkast i začuđujuće "svež" u smislu citrusnih i livadskih nota... jako malo karamele, ako uopšte. Ukus je na početku kafa i malo čokolade, dok u finišu dolaze ti čudni hmeljni momenti koji podsećaju na... jutro na selu ili žvakanje sveže trave. Generalno ne preterano intenzivno, ukusno je, prijatno, pitko (tekstura je takođe malko čudna, deluje punija, ali gaziranost je minimalna, pa imate blago vodnjikav osećaj)  mogao bih popiti još brdo ovoga, ali je zapravo jako čudno pivo. 

"The Black Turtle Belgian Abbey" ("Manastirsko")

Ista priča kao sa prethodnim - treba mu dati vremena da se zagreje, oslobodi ukuse i mirise. Slobodno uz pivo naručite još nešto, popijte to prvo (kafu ili neku rakiju) i tek onda pređite na svoje pivo. 

Opet predivna glava, jednako tri prsta debela, kremasta i relativno postojana, sa nešto čipke na ivicama čaše. Boja je prelepa - ćilibar, braon, boja tamnijeg meda zapravo. I, možda je placebo, malo meda kao da dolazi i u mirisu i još brdo slatkastih nijansi (prženi šećer, čokolada), cvetnih i mirisa pomorandže, jagoda... Sve to se ponavlja i na jeziku, ne posebno ubedljivo, ali je tu. Pivo je izrazito na slatkoj strani, ali ne i preslatko. Tekstura je puna, kremasta, sa tek slabom gaziranošću... ponovo taj osećaj meda, nektara života. Kažu da je jačine do 8%, ne znam, bilo bi zaista lepo da je i ovo moje bilo toliko jako, jer se ni trunka alkohola ne oseti u grlu. 

Ne bih ovo pivo poredio striktno sa pravim belgijskim manastirskim ejlovima, ali gledano ako samo za sebe, ono jeste fino, čak i više od toga.

Numeričkih ocena ovog puta neće biti, već samo preporuka da ako niste do sada (kojim slučajem) ili niste već duže vreme, otrčite do najbliže "Kornjače" i popijete jedno, dva, tri piva.

A, ljudima koji stoje iza ove pivare savet da možda ne jure reprodukciju raznih stilova, već da se oslobode i svoja piva slobodno nazivaju novim, originalnim imenima. "Serbian Ale" ili "Serbian Stout" (posebno za ovo drugo ima osnova), što da ne? Kada već nisu sasvim verna kopija belgijskih piva.

Erdinger Weissbier

Uz ranije opisani "Paulaner" i belgijski "Hoegaarden", nemački "Erdinger" jeste jedno od najpoznatijih pšeničnih piva na svetu. Da vidimo da li s pravom nosi taj status.

Prvo, bitna napomena (iako smo o tome već pisali na stranicama ovog bloga) pšenična nefiltrirana piva treba služiti toplija od vaših standardnih lagera, 10-12 stepeni celzijusa su idealni, ali i toplije od toga neće smetati. Pšenična piva su po svom sastavu sasvim jednostavna i upravo da nije karakterističnih kvasaca, ne bi u njima nalazili mnogo ukusa i ičega zanimljivog, a očigledno je da kvascima upravo odgovara malo viša temperatura. 

Pričali smo i o tome kako pšenična piva važe za letnja, iako nisam tu da takvo ubeđenje pobijam, oram reći da se i ne slažem sa tim baš stopostotno... no, bilo kako bilo, u kući se našla flaša "Erdingera", napolju jeste zavladala sasvim sumorna jesen i nema se šta čekati, no što pre popiti tekućinu i ovde s vama podeliti utiske što za njom ostanu.

Ispred mene je braon staklena flaša neodoljivog retro izgleda (onako, malo šireg tela, da ima čovek šta da uhvati, kao poštenu, rasnu crnku), ni nalik ovim modernim, jalovim "karlzberg" varijantama. Iako alkoholna jačina nije presudna kod piva, red je pomenuti za one koji na to baš obraćaju pažnju - 5.3%.

Pivo je dosta svetlo, zlatne boje, ali sasvim zamućeno. pene ima u izobilju, sapunasta je (prepuna sitnih balončića) i prilično brzo se smanjuje do nivoa sasvim tankog pokrova, ostavljajući sasvim malo lacing-a za sobom. Gaziranost je umerena i lepa na oko - mehurići u jednom delu čaše u mlazu jure gore. 

Generalno, izrazito blago pivo, kako "na nosu", tako i na jeziku. Verovatno je trebalo da se zagreje i više od onih preporučenih dvanaest stepeni da bi pohvatao išta. Mirisi bi bili začinski, hlebni i nečeg prijatnog, slatkastog (ali ne slatkog), možda vanila. Upravo taj momenat se ponavlja i na paleti, dok u finišu dobijamo nešto začina, biber i karanfilić. 

Od "Erdingera" mnogo više i nisam očekivao, tako da nisam razočaran, koliko možda ravnodušan. Osnovna namena pšeničnih piva i nije bogatstvo ukusa (to tražimo u raznim britanskim i belgijskim ejlovima), ovo je da se pije u velikim količinama i da pruži pristojnu alternativu standardnim lagerima. Ipak, to kucajući kroz glavu proleću "Krombacher" i "Paulaner", piva koja ipak sa sobom donose šaku više karaktera. "Erdinger" upravo stoji u klasi ispod njih. 

OCENA: 6/10

Chimay Grande Réserve (Blue Label)

Došao red i na jedno od najcenjenijih piva na svetu. Ocene koje je plavi "Chimay" pokupio na raznim sajtovima su zaista spektakularne, pa su i očekivanja bila, ispostavilo se, nepošteno visoka. Ipak je ovo pivo u rukama multinacionalne komanije, ipak se dostavlja širom sveta i kao takvo ne može baš sasvim agresivno napadati svojim ukusima. No, polako, redom.

Servirano iz 0.33ml flaše (izuzetno simpatične), toplije nego što serviramo standardne lagere (preporučena je temperatura od 10-12 stepeni celzijusa), a alkoholni sadržaj je čitavih 9%. 

Belgijski jaki ejl, nema šta.

Ovo pivo je tamno, nefiltrirano (što znači da ima u sebi komadiće kvasca koji osetno utiču na ukus), boje koju smo ovde već opisivali kao boju "gorkog lista", jednostavno to je najlakši način dočarati je našoj publici. Glava je ono što me je iznenadilo, očekivao sam čvrstu, kremastu i postojanu, ali zapravo dobio glavu punu pucketavih balončića koja relativno brzo nestaje i za sobom ne ostavlja lacing,  makar je bila visoka dobra tri prsta. Lično dosta dajem na celokupan vizuelni dojam (boju, glavu, gaziranost) piva i ukoliko me tu razočara oduzimam i više nego što bih trebao od konačne ocene. 

Miris je intenzivan, sasvim dominira za belgijska piva karakterističan kvasac koji ne mogu opisati ili uporediti sa bilo čim, pored njega u tragovima suvo voće (grožđe, šljive), kakao... mleko? Da, gotovo miris čokoladnog mleka na momente. Uglavnom, ništa preterano kompleksno, ali fino. Kako se pivo zagreva počinje da se oseća i alkohol. Ukus je, zapravo, nešto bolji. Jaka karamela, čokolada, višnja, suvo grožđe, malo trešnje, kolača... suv, relativno gorak finiš. Pivo je nešto teže teksture, polu-kremasto, ali istovremeno i izrazito resko, pa je i pitko. U grlu se oseća sasvim malo alkohola.

Hajp nije u potpunosti opravdan, ali u pitanju jeste jedno dobro pivo, malko drugačijih, iako ne jakih ukusa, visokog, a dobro zamaskiranog, procenta alkohola u sebi.

Preporuka svakako, a ni cena za ono što nudi (a to je u najmanju ruku osetna promena ritma u odnosu na standardnu "svetli lager" priču), nije preterana.

OCENA: 7.5/10

Paulaner Original Münchner

Život je lep.
Počeo sam ovaj tekst, zapravo, sasvim drugačijim, negativnijim rečima, ali... ne! Život je lep! Pred nama je jedno predivno pivo.

Iz limenke, 4.9% alkohola u sebi.

Lepe boje, malo tamnije, gotovo boja pomorandže, sa dva prsta visokom glavom koja nije nešto preterano postojana, ne previše gazirano. Već dok ga budete sipali u svoju čašu udariće vas miris. Tako bogat, tako intenzivan. Hmelj sasvim dominira - tu su lepi mirisi limuna i trave i tek, tek nešto malo ječmenog slada i aroma hleba. Na paleti lagano, taman dovoljno resko, izrazito osvežavajuće, ali ne i vodenasto. Ukus nije intezivan koliko miris, ali je bolje balansiran - ovde je slad nešto primetnija (posebno u finišu), iako hmelj ipak dominira. Pominjani finiš je zaista spektakularan - jak i dug, eksplozija ukusa, isprva izrazito gorak, postepeno postaje slatkast... i traje, traje.

Nema se ovde, zapravo, mnogo pričati - nemačko pivo u sjajnoj izvedbi, apsolutno ništa što do sada niste probali (od izgleda, preko mirisa, do ukusa sve je poznato), ali toliko bezgrešno izvedeno da zaista izaziva poštovanje i zavist. Možda sam čak malo i iznenađen, nakon slabijeg utiska koje je žitno pivo ostavilo na mene, nisam očekivao ovako dobar lager, ali eto zaista sam oduševljen.

OCENA: 8/10

Mythos Hellenic Lager

U lokalnom super-marketu pojavilo se novo pivo, pa je bilo red i probati ga i... opisati ga.

O logici kojom naši uvoznici biraju koje će pivo plasirati na naše tržište, a zašto je baš ovo bilo neki prioritet u odnosu na  bezbroj onih koja su jednako nedostupna srpskom potrošaču autoru bloga nije baš najjasnije...

Pivo dolazi u zelenoj limenci, 4.7% alkoholnog sadžaja i kao što se vidi i u naslovu, u pitanju je lager, jedino ono "hellenic" mi nije sasvim jasno, no dobro, verovatno samo pokušaj dodavanja malo egzotike inače jednom običnom proizvodu. 

Glava je visoka prst, prst i po i za ovaj stil je čvrsta i postojana, dok prilikom ispijanja, kako se sadžaj piva u čaši smanjuje, na ivicama ostaje takozvani lacing. Boja je svetla, zlatna i u čaši je sasvim vidljiva gaziranost - mehurići juri ko ludi. Miris je zapravo lep, blag, ali zaista lep: isprva hlebne arome, ali za njima izbijaju dominantne slatkaste cvetne/citrusne note - dakle, hmelj ovde dominira. Iznenađujuće prijatno, podseća na češka piva donekle. Ukus nije spektakularan, što je i bilo očekivano i što ne možemo uzeti za zlo ovom pivu - piva ovog stila, piva ovako masovno proizvođena, i nisu tu zbog spektakularno kompleksnog ukusa, već zbog pitkosti. Finiš je zaista dobar, ekstra suv i dug, prijatne hmeljne note, kao i nešto slatkosti ječma dugo će ostati na jeziku. Pivo je lagano, gaziranost je taman da osvežava, ali da ne bude preterana. Prosto vidim sebe kako tokom nekog vrelog letnjeg dana ispijam jedno za drugim dok ne padnme s nogu.

Moram priznati na kraju da sam prijatno iznenađen. Moja prvobitna očekivanja su bila zaista niska, da li zbog brda jeftinih uvoznih piva koja su preplavila zemlju (iako "Mythos" cenovno ne spada u taj rang), činjenice da mi grčka baš i ne zbuči kao pivska zemlja ili zbog generalnog pesimizma vezanog za srpsko tržište pivom i žestokim pićima, ali na kraju ispade jedan zaista solidan svetli lager. Nepretenciozan, običan, nešto ispod čeških i nemačkih srodnika po stilu, ali ipak pošteno i valjano spravljen.

OCENA: 6.5/10

Paulaner Hefe-Weissbier

Eto u kratkom vremenskom roku već treće pšenično pivo. 

Ispred mene je jedno od najcenjenijih industrijskih piva ovog stila, dostupno širom sveta, ali i dalje zavidnog kvaliteta - Paulaner Hefe-Weissbier!

Sipano iz 0.5l limenke, jačinae 5.5%. Piva ovog stila je preporučivo servirati nešto toplija no klasične lagere, recimo na nekih desetak stepeni celzijusa (tada do izražaja dolazi svo bogatstvo ukusa i mirisa), ja nažalost nisam u mogućnosti da to baš tačno odredim (iskreno i nije neka žalost, ponešto od toga što rade pivski fanatici ipak deluje kao preterivanje), ali, eto, nešto duže je stajalo na sobnoj temperaturi...

Boja je standardna - naradžasta, možda malko svetlija no inače, sasvim mutno. Pena je obilna, relativno postojana, iako malo previše nemirna. Miris: najviše kvasca, hleba, svežeg brašna, pomorandža, nešto začina i banane (potonja je prilično blaga u poređenju sa srodnim pivima). Ukus je generalno blag i balansiran. S početka malo citrusnog voća i nešto intenzivniji ukus koji bih opisao kao "medicinski", zatim hleb, u finišu pogode nešto jači i prilično ugodni začinski ukusi (pre svega biber, pa cimet, karanfilić...). Pivo je malo reskije, što generalno prija, ali takođe kao da ostavlja blagi alkoholni "ujed" u grlu, što nije dobro ni za piva osetno jača od ovog.

"Paulaner" je tu i tu je da ostane. Dostupan čak i u ovoj (dok su u pitanju alkoholna pića) šugavoj Srbiji i uvek donosi prepoznatljiv kvalitet i to treba ceniti. Ipak, kao što se verovatno i oseća kroz čitav tekst, ja lično nisam preterano oduševljen ovim pivom. Eto, da me neko pita pre bih izabrao ranije opisani "Krombacher" jer jednostavno donosi intenzivniji ukus (iako je isti možda prostiji). Generalno smatram da je ovo pivo na  internetu precenjeno (jer je često stavljeno u kategoriju vrhunskih), ali i dalje sasvim dobro, iznad proseka i bolje od "Erdingera", takođe donekle treba imati u vidu da je testirano pivo iz konzerve, točeno generalno pamtim kao nešto bolje...

OCENA:7/10

Four Roses (Yellow Label)

Iako se s početka moglo činiti drugačije, blog o srbinu koji se propi(n)je nikako nije zamišljen kao blog o pivu, već svakoj tekućinu što u sebi sadrži blaženi alkohol - magičnu tvar što donosi sreću, olakšanje, zaborav i glavobolju. 

O stanju domaćeg tržišta žestkim pićima nekada u budućnosi, kada baš ne budemo imali šta pametnije pisati, danas o jednom od globalno najprodavanijih burbona - "Four Roses". 

Pošto nam je ovo prvi - nikako i poslednji - "straight bourbon" na blogu, nekoliko reči o samom tipu pića. Naime, da bi neka žestina bila tako nazivana ona mora (po strogom zakonu) da bude destilovana na teritoriji SAD, da joj većinsko poreklo bude kukuruzno (minimum 51%), da najmanje tri godina odleži u novim, iznutra spaljenim hrastovim buradima. Dakle, zakonom definisano i zaštićeno piće nalik konjaku, škotskom viskiju, tekili... nešto što bi i naša država trebala da učini (ili da čini daleko strože) sa srpskom šljivovicom (zamislite da svaka srpska šljiva koju kupite mora biti prepečenica, 100% prirodna, odležana najmanje 6 meseci u buradima...), kajsijevačom, viljamovkom...

Legend has it, Pol Džons Mlađi, osnivač destilerije "Četiri ruža" se jednom davno zaljubio u jednu južnjačku lepoticu, zaprosio je, ali ne i dobio odmah odgovor - naime, lepojka je rekla da će ako na nadolazećem velikom balu na haljinu okači četiri ruže to značiti da pristaje, ako ne... neka sebi traži drugu nevestu. Vrcava lepotica se na balu pojavila sa četiri ruža. Istinito ili ne? Nije bitno, priča je lepa i lepo je imati alkoholnu priču sa tako srećnim krajem. dakle, nemojte u ovom burbonu utapati nesrećne ljubavi, slavite one žive, jake i velike.Tome i služi! Svojim aromama se izdvaja kao verovano najveseliji, najlaganiji burbon među velikim igračima, bivajući gotovo žestina za letnje noći.

Dostupan je u nekoliko varijanti, ali kod nas, nažalost, samo u osnovnoj "Yellow label" koja je zapravo mešavina deset različitih burbona.
Poslužen na sobnoj temperaturi, sa nekoliko kapi vode (takođe i čist).

Boja nešto svetlija, ćilibar recimo. Miris isprva jako alkoholan, grub, oštar ostavlja utisak izrazito mladog burbona. Ispod alkohola dolazimo do voćnih mirisa (pomorandža, jabuka), nešto cvetnih aroma, vanile, dima i kokosa takođe. U ustima ovaj bubron je izrazito lake teksture, osećaj da ekspresno isparava sa jezika. Ukus je generalno suptilan, neagresivan (da ne kažem baš slab) i svakako ne jednodimenzionalan - ovaj burbon sadrži više od jednog predominantnog ukusa. Generalno sladak burbon. Na vrhu palete sasvim malo citrusnog voća i cvetnih nota, sredina jako slaba, dok je finiš relativno dug, iako ne prejak, i donosi nam vanilu i voće, kao i začinske ukuse (cimet), kokos, dim. U grlu je izražena alkoholna "vatra", ali ipak nije prejaka.

Sasvim pristojno za ove pare, ništa spektakularno naravno. Podnošljiv sam ili sa ledom, odličan kao mikser (recimo u kentaki kafi).

OCENA: 6.5/10

Krombacher Weizen

Nemačka pšenična piva su jedan od mojih omiljenih stilova, svakako i zbog rasprostranjenosti, činjenice da i veliki industrijski proizvođači donose odlična piva, ali pre svega zato što tu nema šta da se ne voli - pena, miris, ukus sve je divno. Iako važe za prolećna/letnja piva zbog svoje pitkosti, ja ih mogu piti kad god (i pored toga što nisu preterano uzbudljiva i različita jedna od drugih).

Pivo koje je ocenjivano dolazi iz 330ml staklene flaše i sadrži 5.3% alkohola.

U čaši je nalik nekom gustom soku od breskve/kajsije - narandžasto, sasvim zamućeno. Glava (pena) je visoka, mada možda i ne koliko zna biti kod nekih piva ovog stila, gusta, kremasta i čisto bela, lagano se smanjuje do debljine od par milimetara i takva ostaje do kraja. Miris je zapravo prelep i prilično jak - izražena banana, kvasac, razne začinske arome, slabije livadske, hlebne i metalne nijanse. Ukus je sasvim zadovoljavajući, kao i sve u vezi ovog piva, blizak tradiciji stila - banana u ustima nije baš toliko izražena (iako je jaka), blago dominira kompleksni splet začina, oseti se malo i žvakaća guma (možda nekom ko nije pio pšenično pivo deluje čudno, ali zaista je tu, ona old skul "žvaka" što se daje umesto kusura), kora hleba, vanila, pomorandža. U dugom finišu se oseća malo gorčine. Gaziranost je suptilna, ali dovoljna.

Sve u svemu, i više nego solidan primer pšeničnog piva - bolje od većine što probah, ne baš sasvim najbolje. Ne očekujte baš padanje na dupe i ostajanje bez teksta (što i jeste previše za očekivati od ovog stila), ali u pitanju jeste jedno više nego dobro spravljeno pivo.

OCENA: 8/10

Budeweiser Budvar

Reputacija koju češka piva imaju međ' srbadijom se može meriti sa onom koja prati nemačke automobile - nema loših, samo dobrih, odličnih i nezamenjivih. Ta reputacija seže još od vremena komunističke jugoslavije kada je prosečni građanin iste imao samo dva razloga da ide u tadašnju Čehoslovačku (skrivenu pod čeličnom zavesom) - pivo i čehinje. Teško da je baš "Badvajzer" najbolje češko pivo, ali da je jedno od najpoznatijih, ako ne i najpoznatije, nije sporno. Doduše, na delu svoje popularnosti svakako može zahvaliti prekookeanskom imenjaku - američki "Bad" je stalna sporedna uloga mnogih fuilmova i serija i baš kao sunarodnik mu "Džek", reputaciju gradi tim šmekom Amerike, ispred kvaliteta (koji je u najmanju ruku sporan) . Verujem da ste svi upućeni u dugu i zamršenu pravnu borbu oko imena i načina predstavljanja na raznim svetskim tržištima vođenu između dve pivare (češko pivo se u Americi prodaje kao "čekvar", dok američko na teritoriji EU prosto kao "bad"), pa nema potrebe i previše se zadržavati na tim temama. Za mene, kao i za većinu evropljana, postoji samo jedan "Badvajzer" i to je upravo ovaj ispred mene.

Po Srbiji ga distribiura "Karlzberg" već godinama i hvala im na tome - samo da  nam dovuku još dobrih piva, kada već neće da ih proizvode u svojoj pivari u Čelarevu. Cena ovog piva je tek nešto iznad one za domaću varijantu "Karlzberga" (piva koje sam pio pre ovoga i zaključio da apsolutno nemam šta reći o istom), a donosi nam ipak daleko više po pitanju kvaliteta.

Boja je svetlo zlatna, za nijansu tamnija od, recimo, "zaječarca". Pene ima za dobra dva prsta, ali je prilično nemirna i sklona ekspresnom nestajanju, tragovi na ivicama čaše ne ostaju. Miris je zaista lep, koliko i karakterističan za stil - nekako prvo nos zamiluje blagi limun, zatim divne cvetne note, da bi se sve nekako smirilo u hmeljnim mirisima hleba. Na početku i sredini palete malo šta ovo pivo nudi, malo jača reskost pomaže da nemate osećaj da pijete vodu i nešto malo ječma se ovde oseća. Finiš je ubedljivo najjači momenat ovog piva (posmatran kroz prizmu piva srodnih po stilu i masovnoj proizvodnji), prilično dug i sjajno balansiran - preko suptilnog ječma, polako, postepeno eksplodira hmelj, gradeći finu, ali ne prejaku gorčinu. Tada se kristališu začinske i žitne note. Dužina finiša je dovoljna da zaista možete uživati u pivu, povećati razmak između gutljaja, upijajući pritom sve ukuse. 

U pitanju, naravno, nije spektakularno pivo koje bih ja lično sam pio i silno uživao u njemu, već pivo za izlaske, utakmice i generalno sve opuštene večeri sa društvom. Jeste za nijansu bolje od nekih velikih čeških brendova, takođe za nijansu slabije od drugih (kao što rekosmo, češi nemaju loše pivo!), sa očiglednim manama (sasvim malo ukusa pre finiša), ali pre svega jedan sasvim dobar i pouzdan proizvod. Očigledno je da ljudi zapošljeni u pivari u Češkim Buđejovicama drže do imena i standarda, da u pivu ipak vide nešto malo više od nepresušnog izvora profita. "Budeweiser Budvar" se pravi samo u originalnoj pivari, bez prodaje licence raznim amaterima i multinacionalnim kompanijama koje bi samo upropastile ime (kako već naši apatinci upropaštavaju badvajzerovog sunarodnika - "Staropramen"), još uvek u vlasništvu države Češke. Pivo nije skupo, prilično je dobro rasprostranjeno i ako Vam se pije nešto za nijansu veselije i lakše od "Zaječarskog", pravi je i jedini izbor!

OCENA: 8/10

Lav Crveno

Inovacije, koje su preko potrebne srpskoj industriji piva, ostaju retke, a čak i kada se dogode često ne donose ništa zanimljivo ljubiteljima piva - i dalje aktuelna pomama za industrijskim radlerima je najbolji primer. Da li je, sada već i ne tako novo, pivo iz Čelareva izuzetak?
Pa, i da, i ne.

Nazvano "Crveno" lako može biti zamenjeno za neki kvalitetni ejl, nažalost u pitanju je lager koji teško da spada i u prekookenasko popularan "amber/bečki" podstil. Doduše, šta god da je, za prosečnu srbendu - koja je ubeđena da pije bolja i jača piva od engleza ili belgijanca - sve je to isto, ovo pivo prati reputacija slična onoj koju je brzo steklo "Jelen Belo" (relativno solidno pšenično pivo koje je brzo nestalo sa tržišta), ono je doduše brkano sa bezalkoholnim, a ovo sa radlerima ili u srpskoj izvedbi - lošim pivima razblaženim hemijskim sokovima.
Procenat alkohola je blago povišen u odnosu na "Lav" vulgaris. Glava gotovo da i ne postoji - tanja od jednog prsta i rekordnom brzinom nestaje, gaziranost gotovo da nije ni vidljiva. Boja nije crvena, čak ni blizu, u pitanju je amber, bakar. Na kraju, jedno sasvim vizuelno neubedljivo pivo. U mirisu nalazimo dosta ječma, pomorandže, metalnih nota i možda karamele malo. Metal je prvo što se oseti i na paleti, na njenom vrhu, i to nešto intenzivnije i čak više u maniru rđe. Srećom taj ukus brzo biva zamenjen intenzivnim šećerom i notama pomorandže, limuna i posebno jagodom. iskreno se nadam da su ove voćne arome dobijene procesom fermentacije i korišćenjem drugačijih sirovina, mada nešto sumnjam u to. U malo suvljem finišu do izražaja dolazi hmelj . Pivo je lake teksture i izrazite resko. 

Slika sa interneta, pivo u mojoj čaši je definitivno bilo manje crveno.

"Lav Crveno" je letnje pivo, lagano, osvežavajuće i pitko, sa dovoljno drugačijim ukusom od ostalih na tržištu. Već je dovoljno rasprostranjeno, što  verovatno znači da je tu da ostane,  a to ne može biti loše - na kraju je raznolikost i otvorenost uma srpskog pivopije ipak potrebna, doće i kvalitet jednog dana. Ukoliko je ovo pivo bez veštačkih aroma - kako bi trebalo biti - ocena bi mogla biti i viša, ako je nije, već je u isto dodavana hemija ukusa voća - kako se plašim da  jeste - i niže bi išli, ovako, pošto ne znamo ocena je takva kakva jeste. Na negativnoj strani je i činjenica da od ovoga hoće fino da zaboli glava (što govori u korist teze da je u pitanju prilično artificijalni polu-proizvod), kao i d aje pivo za moj lični ukus preslatko.
Cenimo pokušaj donošenja nečeg drugačijeg, ali džabe kada rezultat nije posebno ubedljiv. 

OCENA: 6/10

Nikšićko Tamno

Nikšićko pivo iz Apatina? Verovatno se nikada neću navići, ali, hajde sada, ima i luđih stvari na ovom svetu.

U pitanju je specijalni tamni lager, nešto više alkoholne procenture za naše tržište - 6.2%. 

Braon-crvenkaste boje, nalik "Gorkom Listu". Pene ima zaista dosta, čvrsta je i iako se relativno brzo smanjuje, ostaje tu do samog kraja, lacing je takođe fin i izražen. Doduše, ovi parametri znaju varirati do piva do piva.

Miris nije loš: slad, malo neprijatnog metala, kafa, karamela i neočekivano izražena aroma jabuke. Oh, zapravo predivan miris soka od jabuke koji "hvatate" i kada prilično odmaknete nos od čaše. Osećaj u ustima je blago kremast, malo teži na jeziku - pivo kao da legne na njega i lagano se sliva sa strane - prijatna, reska  gaziranost i nešto gorčine u grlu. Bogatstvo ukusa je ono gde "Tamno Nikšićko" blago podbacuje. Ne shvatite pogrešno, ništa što ćete osetiti na paleti nije odbojno, već je na vrhu i sredini jezika prilično neubedljivo - malo karamele, kafe i sasvim malo čokolade - no, vadi se pristojnom i pristojno dugom i suvom završnicom gde dobijate jače arome gareži (gotovo dima) i suptilne koka kole. 

Ako bi u Apatinu dodatno poradili na recepturi, mogli bi smo dobiti jedno zaista dobro pivo, no i ovako je u pitanju solidan pokušaj poturanja nešto karaktera prosečnom srpskom ljubitelju piva. Svakako pitko i preporučivo bilo kome, nešto što bih ponudio i strancu koji bi me pitao za najbolja domaća piva.
 Možda smo od njega ovde i previše očekivali - u ovom cenovnom rangu (koji danas gotovo da podrazumeva kukuruznu krupicu (koja je uredno navedena u sastavu i ovog) kao supstituciju za hmelj) teško da možemo dobiti pivo vredno jurenja ukusa i usporavanja celog sveta oko nas dok ne vidimo dno krigle... a upravo kao takvo je tretirano i čak je i takav ispit položilo i to sa super jakom šesticom-klimavom sedmicom! Da je krajnja ocena donošena u kategoriji domaćih piva koja se piju po parkovima i ispred dragstora - bila bi i viša.

OCENA: 7/10

BiP Svetlo i Tuzlanski Pilsner

"BiP Svetlo"
Dugo je "Beogradska Industrija Piva" tavorila, smrvljenažestokom krizom kvaliteta. Devedesetih njihovo pivo steklo je imidž najgoreg u Srbiji. Takvo kakvo je bilo, ostalo je cenjeno jedino još na gradilištima i ispred dragstora. Zatim je sa krizom kvaliteta, pošto je bilo potrebno nešto menjati, nastupila  ona vezana za identitet... ipak, posle dosta muka, ova pivara danas nudi sasvim korektan proizvod. Svetli lager po stilu blizak nemačkim pilsnerima. Pene je malo i jako brzo nestaje, ostavljajući nešto tragova po ivici čaše, dok je boja izrazito svetla nijansa žute (lepa, svakako). Miris sasvim standardan za stil - sladunjav, blagi mirisi trave. U ustima pivo je lako, vazdušasto i slabo gazirano, gotovo vodenasto, super odmerena gočina na kraju. Stiže sa nešto šećera, na sredini u prvih par gutljaja osete se jače arome hmelja, trave, začina, ali se posle nekog vremena paleta navikne i pivo postajo nešto bezukusnije. 

Dakle, ništa specijalno, ali pristojno. Da, pivo pruža nešto karaktera, tradicionalno srpsko jeste, ne diže kiselinu, ne podrigujete ko ludi od njega, nije kiselo, već gorko i već ga samo to svrstava u naša najbolja, ali to više govori o srpskoj industriji, nego li samom "BiP" pivu.

OCENA: 5/10

"Tuzalnski Pilsner"

Nažalost, ovo sam pio direktno iz konzerve (na štandu dostpuna bila samo 0.33l), tako da ne mogu razglabati o boji i peni, ali prilažem sliku skinutu sa interneta, pa sami prosudite. Veća žal je što ne kupiih još koju limenku, za kuću. 

Miris, kolko se dalo naslutiti, je lagan, sladunjav, prilično slab, možda blago cvetne nijanse. Tokom ispijanja pivo je krajnje ugodno - tekstura je izrazito lagana, ali je zato gaziranost nešto povišena pa nemate onaj vodenast osećaj. Pivo je gorče (dolazi negde između "zajca" i "bipa" po intenzitetu), dok je finiš suv. Što se ukusa tiče, malo šta nam pruža - slad, nešto hmelja, dosta lagano i na veselijoj strani, poput čeških pilsnera, ali ipak intenzivnije od "BiP"-a i dalje od "bljutavo" prideva. 

Vredi ovo probati još za potpun utisak, ali nije preterano teško ni ovako zaključiti da je u pitanju dobro ex-yu pivo, kakvo se pre ratova pilo od vardara, pa do Triglava, a danas samo mestimično i povremeno. 

OCENA: 710  

Schöfferhofer Hefeweizen

Pivo komplikovanog imena za pročitati (ja se opredelih za "šuferhofa") U pitanju je klasičan predstavnik nemačkog mutnog (pšeničnog) piva koji, nažalost, teško da nudi nešto mnogo više od pitkosti. Na internetu je prilično visoko ocenjen, ali izgleda da je za to dosta da pivo nije svetli lager i da nije i previše izvikanog imena. Istina je da i daleko poznatija i dostupnija pšenična piva od ovog imaju više za ponuditi (da ne bude zabune, ovo je komercijalno pivo, nije u pitanju neka mala, organičena proizvodnja).

Najveći plus je svakako sam izgled piva - narandžaste boje, izrazito zamućeno i spektakularne pene koja ne dozvoljava celoj flaši da stane u šašu od jedanput, nije pena previše čvrsta, ali je ima toliko da ćete se sigurno fino umusaviti (tako da je pivo preporučljivo dati već pripitim devojkama - zabavan i zanimljiv prizor, jelte). Miris ne otkriva mnogo, pomalo banane, žita i pekarskog kvasca, dakle, klasika za ovaj stil. A i sam ukus je sličan, ako ne i blaži - ne može se reći da je pivo sasvim bljutavo i vodenasto - ima nešto malo karaktera (pored onoga što nam nos obećava, dobijamo i nešto začina: karanfilić, biber...) i punoće (blago kremaste teksture i nešto jače gaziranosti), no sve je to tek da ga razlikuje od tonika ili kisele vode. Finiš je suv, do izražaja dolaze začinske note koje ostaju na paleti određeno vreme. Takođe, gorčina je za nijansu izraženija nego li kod srodnih piva, što nije loše. 

Suštinski, pitko i osvežavajuće (kakva bi i trebala biti piva ove vrste), možda sam čak bio i pregrub... u pitanju jeste jedna poštena tekućina.
Napomena za kraj: s obzirom da je bilo kionzumirano na "Beer Festu", ne znam na kojoj je temperaturi bilo posluženo. Ovim pivima savršeno leži nekih desetak stepeni celzijusa, da bi se savim otvorila, da bi karakteristični ukusi kvasca došli do izražaja. Moguće je da je pivo bilo malo hladnije i da je zato ostavilo ovaj blago ravan i dosadan utisak. Videćemo da ga u budućnosti nanovo opišemo. 

OCENA: 6.5/10

Shepherd Neame - Bishop's Finger

Još jedno pivo trošeno na ovogodišnjem "Beer Fest"-u. Nije "Sveštenikov Prst" bio moj prvi, čak ni drugi izbor, ali s obrziorm da je dobar deo britanskih piva bio rasprodat do dana kada sam posetio festival piva i prašine, ostao sam sa njim, pomalo zato što o ostalim dostupnim sam znao dosta manje, ponajviše iz čisto štreberskih razloga - ovo je najstariji flaširani britanski ejl, nosilac besmisleno kul imena, a tu je činjenica da se pravi samo petkom, zar nije kul reći da ste pili pivo koje se spravlja samo petkom? 

Pivo dolazi iz nezavisne britanske pivare, poznatije možda po "Spitfire"-u, klasičan je (možda i previše kalsični) primer britanskog ejla, tačnije ekstra specijanog bitera. U čašu je natočeno iz staklene boce i u njoj izgleda zadivljujuće - tamne braon-crvene boje konjaka. Glava piva (pena) je debela oko dva prsta, čvrsta i postojana. Nos otkriva blagu metalnu notu, kao i nešto sladi, možda malo suvog voća. U ustima prilično slično, na sredini palete se nađe nešto blago voćnih momenata, ali ne u veselom i laganom maniru, pre suvo voće, verovatno šljiva... zapravo, sada kada razmišljam, to bih najpre opisao kao blago zagoreli domaći pekmez od šljiva - ta voćna aroma, sa malo karamele i težine. Prisutne su i hmeljne note, kao i ne prejak, ali svakako odbijajući metalni ukus. U finišu dolazi do izražaja najveća prednost ili mana ovog piva - izražena gorčina, čak i za ovaj stil ona je jaka, prejaka! Ispod nje se probija nešto začina (biber pre svega) i grejpa. U finišu pivo je takođe i prilično "suvo". Sve ovo ako ste baš krenuli u lov na ukuse, ako vam je ovo prvo pivo tokom večeri (kao meni) i ukoliko imate makar malo izvežbanu paletu, inače će se sve stopiti u gorčinu i ništa više.

Meni je "Sveštenikov Prst" baš legao, da je dostupniji u Srbiji verovatno bi do sada bili na, da izvinite, prst u pozadinu. Već opisan "Grimbergen" je sasvim drugačiji po aromama i emocijama koje budi, a zapravo u nekom sličnom rangu po kvalitetu (neka srednja klasa, "sredina puta" što bi rekli stranci), ali meni je ova zverka daleko lepše legla - sve je, ipak, na kraju stvar ukusa. Nije u pitanju prekompleksno pivo bogatih, kvalitetnih, jakih i  višeslojnih ukusa, ali kao fanu gorkih likera, gorkih piva i generalno svega što je esktremno po ukusa, ovo jeste stvar za mene.

Ostaje nada da, s obzirom na uspeh britanskih piva na BF-u, neko odluči da pokrene uvoz. 

OCENA: 8/10

Zaječarsko (Original)

Recenzija ovog piva (ili bilo koji razgovor o njemu) prosto zahteva osvrt na famozno stanje naše industrije piva - industrije koja je nekako preživela sankcije i ratove, ali ostala prilično urnisana posle samo nekoliko godina privatizacija i nakaradne vizije kapitalizma. Neka to bude dovoljni osvrt, čisto da znate stav autora teksta, a nešto detaljnije na tu temu neka ostane za budućnost. Jedino što se mora reći jeste da je "Zaječarska pivara" deo Hajniken grupe (tzv. "Ujedinjene pivare Srbije") i da se piva koja su originalno potekla u tom gradiću, danas masovno pune u Novom Sadu ("Pils Plus" i "Zaječarsko") i da ne vrede ni pišljiva boba (kao i sve što nam potiče iz te pivare). No, pravo "Zaječarsko" živi i dalje! I dalje se proizvodi u originalnoj pivari i pakuje u originalnu zidarsku ambalažu, po originalnoj recepturi, ne sa "što jefitinije to bolje" motom kao idejom vodiljom i bezukusnim kukuruznim pivom kao finalnim produktom. I to je jedini "Zajc", zapravo! Čak ono "original" u naslovu i nije potrebno - potrebno je napisati recenziju onog drugog i pored imena staviti "fake" ili "patetični pokušaj". Dakle, da podvučemo - zidarska flaša, crveno-zlatna etiketa, bez godina nastanka piva ispisanih na beloj površini i nikakve limenke i dvolitre.

Pređimo na samu suštinu - flašu tekućine presute u čašu ispred mene.

"Zaječarsko Svetlo" jeste evropski svetli lager, svrstao bih ga lagano u "pilsner" stil, što znači da je predivne, izuzetno svetle boje zlata ili slame, koja kao da bi mogla svojim sjajem obasjati ponore najdubljih pećina i bezdana Srbije. Pene ima malo do osrednje, jako brzo netsaje, a gaziranost je takođe slaba do srednja (ovi parametri znaju malo da variraju od flaše do flaše, ali se uvek kreću unutar tih granica). Miris nije preterano bogat, dosta žita se oseća i ispod njega slad. U ustima zbog niske gaziranosti i lagane teksture klizi, leti i juri ka želucu, pritom na vrhu jezika ništa ne ostavljajući (što je glavna mana ovog piva, taj prvi dodir s njim je slab, gotovo vodenast), dok kasnije, na sredini palete, otrkiva lepe i intenzivne arome hmelja, a u finišu isprva pruža jaku gorčinu, zatim i začinske arome, koje ostaju da "vise u vazduhu" do sledećeg gutljaja.

"Zaječarsko" se svakako može porediti sa evropskim pilsnerima (onim cenjenim svetlim nemačkim i češkim pivima), možda ne stoji u ravni sa svima njima - treba napomenuti i da je cena ovog piva gotovo smešno povoljna - ali se makar može porediti, što većina ostalih domaćih piva, nažalost, odavno ne može. Danas šta nam se pakuje i prodaje kao nazovi kvalitet, nije ništa do bljutavih kukuruznih limunada u najgorem prekookeanskom industrijskom stilu, a dobri zaječarci nam i dalje pružaju komad starog, dobrog srpskog piva - jednostavnog, iskrenog i ukusnog! 

Pijte ga i pijte ga dosta, jer nikada se ne zna kada će ga ponestati.

OCENA: 7/10