Robocraft - Kubrick's HAL Imperial/Double IPA

 Robocraft pivara je relativno novo ime na domaćoj zanatskoj sceni, uspeli su da za kratko vreme preplave tržište velikim brojem ne tako uobičajenih pivskih podstilova i eksperimentalnih kuvanja čime su se u startu izdvojili od većine već etabliranih domaćih mikro i malih pivara, koje su makar u svojoj stalnoj ponudi dosta konzervativniji. Uz to, donose jasan vizuelni identitet inspirisan retro-futurizmom osamdesetih godina prošlog veka - sajberpank estetika u prvom redu. Doduše, njihov imperijalni indijski svetli ejl svoju inspiraciju vuče još iz šestdesetih i legendarne Odiseje u Svemiru. Ovo je prvo Robocraft pivo koje pijemo, i s obzirom na to da imaju zaista veliki broj različitih, malko smo skeptični.

Dolazi nam u maloj 0.33l limenci, jačina je 8% alkohola. Imperijalni ili "dupli" IPA karakteriše viši nivo alkohola i jače, zahmeljenije arome.

Boja je svetlija, narandžasto-amberna, zamućena, pene ima baš mnogo i postojana je, iako ne ostavlja čipku za sobom. Miris je slatkast, mirisi zrelih citrusa, pomorandže i manga, grejpa, sveži, poljski mirisi hmelja, alkohol takođe, kako se pivo zagreva, sve jači i jači. Ukus - bombone citrusnih aroma, jako zahmeljeno pivo, dosta intenzivna gorčina, duboka i duga, ali ne neprijatna. Jednostavno, ono što bi očekivali. Nije to ona kad-kad odurna gorčina jeftinih lagera koja udari na samom kraju palete, ova gorčina je istovremeno mnogo jača, ali i nežnija, ona se širi ustima i dugo ostaje. Aftertejst je dug, i pored silne gorčine, osvežavajuć, slatkast, citrusan. Telo je srednje, gaziranost takođe, sve je tu kako bi i trebalo biti.

Alkohol ovde nije zamaskiran kao kod nekih vrhunskih primeraka, ali ne možemo baš da lažemo i kažemo da to što se oseća na nosu posebno smeta. Tokom ispijanja nema očekivanog ukusa jeftine brlje. Ostalo je na mestu. Nije ovo pivo za svakoga, verovatno bi i  mi pre uzeli neki konzervativniji IPA, nižeg nivoa alkohola, ali pre svega nešto slabije gorčine, a jačih drugih ukusa. No, za ono što jeste, ovo je sasvim, sasvim dobro.

OCENA - 7.5/10

Kapuziner Hefe-Weissbier Naturtrüb

 Pšenična piva ne prestaju da nas oduševljavaju. Toliko smo ih popili, svako malo i pišemo na stranicama bloga o njima, i opet poneki novi primerak uspe da nas obori s nogu. Iako važe za prolećna i letnja piva, mi smo primetili da pojedini primerci izuzetno lepo idu i tokom hladnijih dana. Kapuziner pšenično je proizvod Kulmbacher pivare, verovatno najpoznatije po svom eisenbocku - stil koji podrazumeva zamrzavanje piva i otklanjanje zamrznute vode, na ovaj način se dobijaju jača, koncentrisanija pića čiji sadržaj alkohola uveliko prevazilazi 10% i svojom jačine su često identična komercijalnim, masovno proizvođenim vinima. Nismo u to sigurni, no legenda kaže da je prvi eisenbock upravo napravljen u ovoj pivari... Bilo kako bilo, sada kušamo njihovo pšenično, koje nije toliko čuveno, ali je svakako vrhunsko!

Kao što se vidi na slici, flaša dolazi sa specifičnim čepom, koji se na našem tržištu retko viđa (Bernard piva su retki primeri koji ga takođe koriste). Ambalaža je 0.5l, a sadržaj alkohola je za ovaj stil finih 5.4%.

U čaši Kapuziner izgleda prelepo - glava nije previsoka, kako zna da bude kod pšeničnih, no možda je i sipano ekstra konzervativno - prst, dva kremaste pene koja je pristojno postojana i ostavlja za sobom lepu čipku na čaši. Boja je duboko-narandžasta, jako zamućena. 

Miris je sve ono što očekujemo. Banane, pomorandže, hleb i pecivo, vanila, karanfilić, piment, med... Jako, jako prijatno. Ukus još lepši. Sjajno balansirano pivo, makar u smislu nota koje odsvira na našoj paleti. Sve navedeno se reprizira i tokom zamašnih gutljaja. Možda su začinski momenti jači na jeziku, nego na nosu, što ovo pivo čini jednim od onih pšeničnih koja su, po našem mišljenju, i za duboku jesen. Baš bogat ukus, ne možda ultra intezivan, napadački, koliko dubok, kompleksan. Dužinom palete se prostiru različiti momenti, doživljaji, sećanja, asocijacije... Uz to aftertejst je dug i bogat takođe. Pivo je na slađoj strani, ali ne preslatko. Telo je srednje, možda čak i više od toga. Pitko i kremasto, sa pristojnim nivoom gaziranosti - taman onako da nije otužno, niti da grebe grlo.

Iskreno, jedno od najboljih pšeničnih koje smo popili. Možda je do nas, pre njega smo već stukli tri Zaječarca, možda nas je Kapuziner sreo u momentu kada smo baš bili druželjubivi, pa smo se lepo ispričali i izgrlili. Možda. Kako bilo, nama je prvi susret sa ovim Nemcem baš prijao!

OCENA - 9.5/10

Westmalle Trappist Tripel

 Belgijski tripel ejlovi su dobili ime po tome što u procesu kuvanja pivari koriste i do tri puta više ječmene sladovine, nego li što to rade kada su u pitanju obični ejlovi - oni za svaki dan. Westmalle je jedan od cenjenijih primeraka stila, a svakako i jedan od popularnijih, recimo uz njega se često kao primer stila navodi i sjajni Tripel Karmeliet, o kome smo pisali nekada davno. Baš nikada nam nije došao na red, a kada smo ga videli na rafovima jednog  najrasprostranjenijih supermarketa u državi, našoj sreći nije bilo kraja. Nažalost, širi asortiman kraft i kvalitetnog uvoznog industrijskog piva je ipak ograničen na samo nekoliko takvih supermarketa na ekskluzivnim lokacijama u Beogradu. Tamo gde se kreće i obitava neka nova, napredna, srednja i viša klasa naših sugrađana.

Flašica je za Belgijance uobičajenih 330ml, a jačina je poštenih 9.5%. Ako se ne varamo u marketu je ovo pivo plaćeno trista dinara, što je cena koja je očekivana. Uz uobičajne pivske sastojke, u sastavu je naveden i šećerni sirup, što je uobičajeno za stil, ukoliko je to nekakav problem, onda ovakva piva nisu za Vas. 

Pivo je svetlo amberne, do narandžaste boje, izuzetno zamućeno sa jako sitnim, nefiltriranim česticama i tek ponekim tragom balončića. Pene ima mnogo, nije kremasta, već prepunasitnih do srednjih balončića, relativno postojana. 

Miris i nije posebno intenzivan, ali kompleksan i lep. Voćne i začinske arome. Ali zato ukus! Ukus je izrazito intenzivan i moćan. Jako dobro balansirano pivo i primer tripela koji nije odveć sladak, iako slasti ima. Ovo pivo ima udaraca u sebi i to više njih. Note koje daju belgijski kvasci su tu - banana, karanfić, korijander, žvakaća guma, ali su ovde uz brdo drugih momenata oni tek deo orkestra, čak i u pozadini, nisu kao kod mnogih belgijskih ili švapskih pšeničnih sve preuzeli. Jako se osećaju greni smit, sveže jabuke, nedozrele kajsije i breskve, ali ono što je pravi udarac je da tako kažemo biberasti, začinjeni ukus, gotovo kao da je pivo ljutikavo. Uz to i neki egzotičniji istonjački začini - kardamom, piment... Taj vruć ugriz, tek blago gorak na kraju jeste ugriz tih 9.5% alkohola, ali to skroz prija i opominje. Telo jeste jedva osrednje punoće (što je opet očekivano za stil, ne bi bilo čudno i da je tanje), gaziranost nešto jača, mada mi tako volimo.  Aftertejst jak i dug, sa svim gore navedenim momentima koji ostaju dugo na paleti. Stvarno pivo koje može lagano da se ispija i da se u njemu uživa.

Sve su ređa piva o kojima imamo šta mnogo da kažemo. To je prosto prokletstvo ovoga što radimo - uživamo u svakom, mislimo o njemu, meditiramo o njemu, tokom njega. Pauziramo svet dok traje tekućine u čaši. O ovome bi mogli još mnogo i više pisati. Ima tu još bar desetak noti koje smo primetili, no ne želimo da se tekst pretvori u gomilu nabacanih asocijacija. Za tiho meditativno ispijanje u samoći, ali i u društvu jednog prijatelja.

OCENA - 9.5/10

Riedenburger Hefe-Weizen Michaeli Dunkel

 Pili smo jedan pristojan primerak dunkelweizen pivarskog stila popularnog u Nemačkoj (ovaj primerak svakako i dolazi i te velike pivske tradicije), u pitanju su tamna pšenična piva.

Uobičajna nemačka ambalaža, porcija 0.5l i takođe često tek blago povišen nivo alkohola - 5.2%. Boja je tmno-bron-amberna, dve nijanse svetlija nego kod recimo uobičajenih tamnih lagera, lepo zmućeno pivo, sa visokom i kremastom smeđkastom penom. Za pšenična piva je uvek karakterističan spektakularan izgled u čaši, pa je takav slučaj i sa ovim.

Miris je blag, ali prijatan. Prepečeno pecivo i hleb, zrele banane, karanfilić, piment, bablgam... Ukus prati očekivani profil - lepo, tanano pivo sa ukusima peciva, banane, začina, blaga karamela, pomorandža... Telo nije odveć puno, voleli bi ga nešto kremastije, gaziranost je prosečna - odgovarajuća. Finiš nije intenzivan, ali je dug, slatkast, note pre svega iz pšenice. Pivo je umereno na slađoj strani, što nam je prijalo. Gorčine jako malo, što je očekivano.

Ništa nam ovde ne smeta, pošten primerak tamnog pšeničnog piva, no pili smo i bolje. Ukusu fali intenziteta, a telu punoće.

OCENA - 7/10

Efes Draft

 Ne opisujemo često lagere i prostog razloga - nema se o njima šta posebno reći. Kvalitetni Nemačk i Češki pilsneri su izuzetak, ali ono što možemo okarakterisati kao klasični evropski lager je ipak kategorija ispod od koje se nema šta posebno očekivati. NE kažemo da ih ne pijemo, daleko od toga, samo bi naširoko razglabanje o njima bilo gubljenje vremena. Flaširana varijanta draft (besmisleno, znamo) Efesa je izuteak pre svega zbog ambalaže koja nam se dopala.

Flaša je 0.5l, sadržaj alkohola 5%, dakle sve po PS-u. Sama ambalaža jeste drugačija, ali nije praktična za zidarsko ispijanje, možda je zato ono Draft u nazivu - mora se pretočiti u čašu.

Izgled je klasičan za lagere - boja zlatna, nešto tamnija, sa dva prsta bele pene koja brzo skroz nestaje. Miris je blago citrusni, još blaže ječmeni. Ukus je jako slab, nešto malo slasti, hlebasti ukus, nešto malo hmeljnih nota - limunova trava, citrusi. Dosta ovo podseća, čak i aromom i ukusima, na kukuruzna piva, iako u sadržaju kukuruzna krupica nije navedena. Gorčine praktično nema. Aftertejst nije neugodan, iako nas je par puta asocirao na bajati hleb, uglavnom ostavlja svež utisak u ustima. Pivo je tanko i slabo gazirano, dosta vodenasto.

U principu, nema razloga da probate ovo pivo. Klasični Efes Pilsner pamtimo kao nešto bolje piće, mada ga nismo dugo kušali. Uz malo limete ovo bilo fino osvežavajuće, no i za to je preslabo gazirano.

OCENA: 5/10

Miss Quince Ale

 Skoro smo pisali o jednom voćnom pivu i tom prilikom razjasnili razlike između njih i radlera, no ponovićemo - radler je mešavina voćnog soka (pravog soka ili aromatizovane vode) i piva, dok kod voćnih ejlova imamo dodatak voća u toku raznih etapa proizvodnje. Ovo su punokrvna piva, što potvrđuje i očekivani nivo alkohola. Gospođica Dunja nam dolazi iz domaće pivare Dogma, čiji smo pristojni američki svetli ejl već kušali i naše dojmove podelili na stranicama bloga.

Mala, slatka limenka, modernog i upečatljivog dizajna. Nivo Alkohola je 5.5%. Boja je svetlo-zlatna, blago zamućena, sa prstom-prstom i po pene koja brzo nestaje.

Nemamo mnogo iskustva sa voćnim ejlovima, istina je organska višnja o kojoj smo pisali je bila i jedina koju smo zapravo probali, taj primer je bio sasvim u znaku višnje - od boje, preko mirisa, do ukusa. Ovde je stvar drugačija. Ovo miriše kao neko belgijsko pšenično pivo, s tim da su voćne note izraženije. Dunja je jako aromatično voće, voće koje se kod nas bukvalno služi kao osveživač vazduha, ali ga ovde i ne osećamo previše. Tu je negde, ali više dobijamo mirise kvasaca, generalne voćne, citrusne note i nešto slatkastih asocijacija - bombone, kolači. Ukus je... čudan. Ponovo ovo liči na pšenično pivo, ali se aroma ipak ne prenosi potpuno na ukus - jasno je da ovo nije pšenično pivo. Jako osvežavajuće. Citrusi, breskve, dunja se svakako oseća,, jabuke... kao da su zapravo gurali šta su od voća u kujni imali. Telo je srednje punoće, gravitira ka tanjem, gaziranost bi mogla biti jača. Gorčina je jako blaga na kraju. A finiš je suv i prilično čist.

Nama je ovo negde na pola puta. Iskreno smo se nadali udarcu dunje u lice i svakako mislimo da bi je trebalo u recepturi pojačati. Ne razumemo se u voćarstvo, no u nekom od razgovora o pečenju rakije smo čuli kako plod dunjka (muškog drveta) nije aromatičan, možda je ovo ipak gospodin Dunjak? Šalu na stranu i rizik da smo nešto strašno lupili, ovaj lagani ejl je jako pitak i osvežavajuć, ali nekako je nedorečen. Previše podseća na pšenično pivo, ali ima mnogo boljih pšeničnih, a nije ni punokrvni voćni ejl. Okej za probati, ali nećemo ga više piti.

OCENA: 6.5/10

Edelmeister IPA

 Na našem tržištu, i to još iz domaće pivare, prvi pokušaj jeftinog, industrijskog IPA se desio u Apatinu, ko se dobro sećamo 2019. godine. Bilo je to, samo za sebe, pristojno pivo, sa jakim floralnim akcentima. Naravno, nije ni zaličilo na pravi indijski svetli ejl. 

Došli smo do drugog pokušaja, u pitanju je kuvanje poljske pivare sa kojom se nismo ranije sretali. Primetili smo po rafovima uglavnom njihov ekstra jaki lager, ali generalno takva piva izbegavamo. Cena za limenku je 130 dinara i za te pare ne očekujemo valjani ejl, no zanima nas da li može da zaliči makar ili (čak iako i ne liči) da li je posmatrano samo za sebe pristojno pivo.

Limenka 0.5l, alkohola je tek skromnih 4.7%. 

Boja je tamna, braon-narandžasta, tek blago zamućena, sa malo vidljivih mehurića i penom od dva, tri prsta, koja se zadrži neko vreme.

Miris je lep. Isprva po otvaranju same konzerve dobili smo onaj karakteristični smrad jeftinog piva, no srećom na čaši se taj miris oseća dosta manje. Cvetne i citrusne note - pomorandža. Miriše slatko, ali ipak dominiraju hmeljne note. Ukus reprizira tropske note sa jedne strane i prijatnu hmeljnu gorčinu sa druge. Pomorandža, grejp, ali i jabuka, karamela... Telo jeste tanje, što je i za očekivati, ali pivo nikako nije vodenasto. Gaziranost je osrednja. Po svim karakteristikama ovo je negde na pola puta između solidnog nemačkog pilsnera i dobrog indijskog ejla.

Sve u svemu, ovo je prevazišlo naša očekivanja. Ovo zapravo zaliči na IPA. Da se razumemo, da smo za ovo dali petsto, šeststo dinara u nekoj pivnici bili bi daleko grublji, mada čak ni tada ne bi bilo lako naći nešto što je uvredljivo ovde, koliko je prosto svega što ima malo. Ukus nije posebno kompleksan i bogat, ali ni intenzivan, a gorčina je dosta blaga, što je naša najveća zamerka - za nijansu gorčije bi ipak bilo efektnije. Takođe, brzo lapi i ostaje ravno. Sa druge strane, za sve što jeste i po ceni koju ište, ovo je jako pitko i lagano pivo, za koje vidimo sebe kako bez problema ispijamo i nekoliko u nizu. Ocena je u skladu sa time i činjenicom da za te pare teško možete da nađete nešto slično.

OCENA: 7.5/10

Ayinger Bräuweisse

 Kušali smo jedno od cenjenijih nemačkih pšeničnih piva, koje nam dolazi iz pivare koja postoji bezmalo vek i po, valjda su za to vreme naučili stvarčicu, dve o kuvanju svima nama omiljene alkoholne tekućine.

Uvek nam je teško da se odlučimo za omiljenu pivarsku tradiciju. Britanci sa svojim stoutovima, različitim ejlovima, Belgijanci sa svojim manastirskim pivima, u novo doba se ne može ni SAD zanemariti sa prebogatom kraft scenom... No, nekako je Nemačka ono najdraže srcu - tradicionalna, pouzdana, obična, bez mnogo palamuđenja, za radnika, seljaka i poštenu inteligenciju. Nema malog piva, nema ekstravagantnih ambalaža u vidu čudnih flašica i modernog grafičkog dizajna. Ima piva u zidarskoj flaši od po litra i pij, rokaj, useri se. Procenat alkohola je 5.1.

Boja piva je prelepo narandžasta i zamućena, sa primetnim komadićima nefiltrirane tvari koja pliva po njemu. Pene ima za dva, tri prsta, vrlo je kremasta i postojana, ostavlja za sobom prelepu čipku na obodima čaše. Kod ovih piva je jako bitno imati veliku kriglu i probati sipati čitav sadržj od jednom ili, ako pri agresivnom točenju glava bude previsoka, što pre dotočiti sve, jer i vizuelno i svojim paletnim profilom kvasci koji se talože na dnu flaše menjaju utisak. Izrazita gaziranost na oko.

Miris je izuzetno prijatan i sve je ono što od pristojnog pšeničnog i očekujemo - mirisi kvasaca koji podsećaju na bananu, karanfilić, piment, blage pšenične i citrusne note ispod (limun, blaga pomorandža). Ukus reprizira sve pomenute note, sa bananom i karanfilićem u prvom redu, osećamo i malo breskve, muskatnog oraha... Nije na paleti odveć agresivno, suptilno i pitko pivo, nekome možda i previše stidljivo. Osećaj dok ga ispijamo je ono što je apsolutno vrhunsko ovde. Puno, kremasto telo (posebno za ovaj nivo alkohola), sa nešto pojačanom gaziranošću. Pivo prelepo klizi. Finiš je suv i svež - sa začinskim i biljnim notama.

 Pšenično pivo često važi za letnju tekućinu, nama ono leže uvek - u ukusima banane, hleba i karanfilića ima nečeg i jesenjeg i zimskog, nečeg toplog, domaćinskog, ušuškanog. Prelep primerak ovog stila, ukus zaista nije posebno intenzivan, zato je ocena nešto niža, ali sve ukupno - preporuka.

OCENA - 7.5/10

Mc Chouffe

Posle dužeg vremena ispijamo punokrvni belgijski ejl. Već smo u više navrata veličali tradiciju manastriskih ejlova iz ove, površinom, malene države. U pitanju je tamna varijanta. 

 Specifična belgijska, debela, 0.33l flašica i visok nivo alkohol - 8%.

Boja je tamno braon, na obodima čaše tamno amber kroz koje se nešto svetla probija. Pod direktnim svetlom otkriva duboku boju rubina. Pene ima mnogo, četiri, pet prstiju (ovo ipak sipajte nešto opreznije), blago je braon i nepostojana, nepravilno se smanjuje, ostavljajući bregastu površinu i mnogo čipke na čaši. Vizuelno zaista prelepo.

Miris je sve što bi i očekivali - boga, kompleksan ples pržene sladovine, ali i karakterističnih belgijskih kvasaca zajedno proizvode arome banane, karamele, mlečne čokolade, kolača, urmi, kajsija, kole, karanfilića. Ukus prati sve to, na jednako razigran i kompleksan način. Na momenat mislite da dominiraju voćni, pa zatim ipak da je sve u pokretima karamele, pa onda osetite začine, onda više i ne znate da razaznate suptilne pokrete oog divnog plesa. Slatko taman koliko treba. Na kraju tek nežna, prijatna gorčina. Telo je puno, gaziranost taman. Visok nivo alkohola se jedva oseća na nosu i paleti.

Nemamo šta zameriti ovom čuvenom pivu. Možda nije cenjeno koliko njegov plavi brat, no nema razloga da tako bude., osim što je možda za nijansu nežniji, suptilniji. A to je već stvar  ukusa i raspoloženja. I mi sami nekada volimo piva koja su jaka, sa par trikova u rukavima, par direktnih udaraca u glavu, a nekada pak nam baš prijaju ovako divno balansirana iskustva u kojima se igra bezbroj detalja, ali ni jedan nije očigledan. Pivo koje će, čini nam se, ipak više ceniti istreniraniji ljubitelji piva, dok će početnicima prijati, ali će možda detalji ostati neprimećeni.

OCENA: 8.5/10

Salto Porter

 U našoj krigli je, čini nam se prvi put na blogu, proizvod domaće male pivare Salto i to njihov Stout. Ako se ne varamo, konkretno ovaj primerak i dobijao određene nagrada na festivalima, pivarskim sajmovima i okupljanjima. 

Retko koji pivski stil može da nam pruži ovako spektakularni izgled u čaši. Boja je crna. Naravno, ništa na ovom svetu nije crno - crno, ali ovo pivo je jako blizu. Tmina, potpuna, neprovidna, mračno kao nebo nad Homoljem. Spakovano inače u generičkoj 0.33l flaši, sa 5.5% alkohola u sebi. Pene isprva ima dosta - tri do četiri prsta, i ona je tamna, braon, no nestabilna i brzo nestaje do nivoa tankog pokrova, bez da ostavi čipku na čaši.

Miris je blag, možda je naše bilo i previše rashlađeno. Ali jako prijatno na nosu i kompleksno. Mirisi pržene sladovine svakako dominiraju, ali nisu ni oni jednostavni - kafa, čokolada, karamela, mleko. Miriše na mafine, na slatkiše razne, ali tu su i voćne note - kupine, maline... Ukus i generalno osećaj u ustima je ono gde nas je ovo pivo, ili makar naš primerak, potpuno zbunilo. Na po;etku ukusa i nema previše, čak se javlja i neki neugodni aftertejst. Inače, ovo je ovseni Stout - ovas je dodat ostalim sastojcima i to mu daje donekle uljasto, bogatije telo i to je ok, ali je problem potpuni nedostatak gaziranosti. Ne želimo naš stout pregaziran, ali ovako ravan? Ukusi sami za sebe, tu su - crna čokolada, karamela, jako pržena kafa, ima tu i nekih veselijih, voćnih momenata (kupina), ali sve biva zakopana negaziranošću. Ipak, kako nastavljamo da ga pijemo više nam se sviđa. Zbunjeni smo u ovom trenutku. Uglavnom pišemo kako ispijamo i sada dolazimo do toga da ne znamo šta da mislimo. Da je u pitanju video, samo bismo uzaludno brbljali u krug...

Pivo je ukusno. Intenzivno i moćno. Gorčina je na jačoj strani za stil. Čini nam se da je ipak bilo previše rashlađeno na startu - probajte ovo na nekih desetak stepeni celzijusa. Na kraju ipak visoka ocena,  jer ovde definitivno ima ukusa i kvaliteta! Sa druge strane, ako baš ne volite ravnija piva, onda slobodno zaobiđite ovo.

OCENA: 8/10

Birra Peroni - Gran Riserva Rossa

 Peroni pivo je pre nekoliko godina stiglo i na naše tržište. Njihov bazični lager je brzo preplavio markete diljem zemlje i, čini nam se, solidno se pozicionirlo među rajom. U pitanju je lagano pivo, pitko i dobro spravljeno. Nismo ga detaljnije prikazivali na blogu, jer i ne mislimo da za tim ima potrebe, no eto ono što možemo ovom prilikom reći - u kontekstu konkurencije, jedno od boljih opšte dostupnih i jeftinih lagera. Ipak, ovom prilikom pred nama je nešto finiji proizvod iz dotične Italijanske pivare. U pitanju je slavljeničko pivo, spravljeno povodom stopedeset godina postojanja - Gran Riserva Rossa. Stil - Tamni lager.

Prvo što upada u oko jeste sama ambalaža. Talijanska posla, majstori su to dizajna i stila, makar i na uštrb supstanciji. Flaša uživo deluje i lepša nego na slici, čak sam u prvi mah pomislio da je veća od 0.5l. Drugo je izgled u flaši - iako tamni lager, ječam je ovde pržen dosta manje, pa je boja svetlija, tamni ćilibar ili neki tamniji med. Pene ima za dva, do tri prsta, ali je prilično nemirna i prepuna krupnih mehura, tako da relativno brzo nestaje, ostavljajući malo čipke na obodima. Nivo alkohola je 5.2%.

I po boji, ali i mirisu i ukusu ovo pivo više nalikuje ambernom, nego li punokrvnom tamnom lageru. Miris je lagan, slatkast, dominira karamela, kako se pivo zagreva i kpućino, slatko pecivo, sa notama bombona arome jagode, prizvuk pivskog smrada je prisutan, kao i blago metalna nota. Ukus je pre svega sladak i to izraženo. Asocijacije koje se javljaju su pre svega očekivana karamela, sve ostalo je dosta tiše. Gorčina udara brzo i ne baš prijatno s obzirom na jaku slatkoću. Blago metalni aftertejst, ništa strašno. Telo isprva deluje lako, ali kako pijemo, kako gaziranost lapi, tako postaje sve teže, lepljivije, sirupasto. Na kraju čaša postaje lepljiva, imamo osećaj da smo musavi od nekakve šećerne vune.

Nismo oduševljeni. Čini nam se i da bi nas još koje ubilo, odnosno da bi sutra glava otkidala. Nije ovo loše, posmatrano u pivskom vakuumu, no i kao takvo jednostavno nije dobro balansirano. A tek u poređenju sa ostalim tamnim lagerima, i s obzirom na cenu, teško nam je da zamislimo i jednog čoveka kome će se ovo nametnuti kao učestali izbor. Na kraju ga možda i malo častimo, no istina je da ne možemo da ga survamo u kategoruju piva koja ne mogu da prođu.

OCENA: 6/10