Oettinger Super Forte

 Od svoje pojave na našem tržištu su se proizvodi ove velike Nemačke pivare dobro pozicionirali -  nisu baš postali novi omiljeni, no s obzirom na cenu i  kvalitet opstali su. U mom kraju, nažalost, crno i pšenično nije takoi lako naći (trenutno su nekakve akcije i promocije, pa se mogu kupiti), no Forte je uvek tu, iz nekog razloga baš ono. Nisam ljubitelj  jakih lagera, nemojte me shvatiti pogrešno - nemam ništa protiv ideje jačih piva, obožavam ih, ali industrijka izvedba toga, još uz bazični lager stil, retko kada je bila pristojna (ako se ne varam, pio sam neka poljska jača piva, koja su bila solidna). Ni za ovo nemam prevelika očekivanja, no druga dva njihova su, s obzirom na cenu, vrlo dobra, a i naleteti na baš loše nemačko pivo nije lako.

Limenka od 500ml, jačina respektabilnih 8.9%, dobro rashlađeno, nakon frižoidera, stavili smo ga na led neko vreme, želimo ovo piti na manje od pet stepeni celziju, ako je ikako moguće. Boja tamno zlatna, sa dva prsta pene koja brzo sasvim nestaje i izraženom gaziranošću. 

Miris slab i ne posebno prijatan.Neuzbudljivi hmeljne i slatkaste arome, alkohol pre svega. Ukus je što ga duže pijemo sve grđi. Jednostavno na ovoj alkoholnopj jačini mane industrijskih lagera dolaze do izražaja, bez mogćnosti da se pivo izbalansira. Sve što osećamo je neprijatno - da li tupa slatkoća, da li nekako prigušena, ali ipak prisutna gorčina na kraju gutljaja. Alkohola i pivskog smrada nema previše, zapravo, što je samo po sebi uspeh. Što alkohola i osećamo nije neprijatno. Ima tu i prijatnih nota koje podsećaju na kolače, možda marcipan, karamela... ali sve to biva zatrpano sveopšte odbojnim ukusom. Gaziranost za lager čak i niža, telo je osrednje, nekako uljano, u svakom slučaju nije vodenasto. 

Ne znam. Jednostavno ovo nije za mene. Preslatko je na loš način, gorčina ne prija iako nije prejaka, fali gaziranosti da potera ovo. Svaki gutljaj se završio facijalnom ekspresijom gađenja. Sa druge strane, ako pokušam da zaboravim rad koji je ovo pivo bilo, a ne uživanje, i ako pokušam da ocenim ono što zapravo jeste i što želi da bude? Extra Forte nije hrđav pokušaj. Za ljubitelje jakih lagera ovo možda i nije loš izbor. Ocena je shodno tome - za ljude koji podnose ekstra jake, industrijske, evropske lagere. Da se mene pita i moj ukus, ovo bi bilo značajno manje.

OCENA: 6.5/10

Dogma Svetionik (APA)

Nisam  posebno ostao oduševljen Dogminim IPA, iako je u pitanju kompetentan ejl, ničim se posebno nije izdvojio, niti je očekivanih ukusa bilo previše. Tako da nemam prevelikaočekivanja ni za njihov Američki svetli ejl, no niska očekivanja su često put ka prijatnim iznenađenjima.

 Limenka 330ml, mala i debela, sa zanimljivim, upečatljivim dizajnom i jarkim bojama. Procenat alkohola je pet i po procenata. Iz frižidera. Boja izrazito svetla - zlatna-limun-slama, zamućeno, sa jedva primetnom gaziranošću, tankom, izrazito nemirnom, nepostojanom penom, koja brzo maltene sasvim nestaje, ostavljajući tek poneki maleni penušavi pečat i tanki prsten po ivici čaše.

Miris je slabašan, izrazito na strani hmelja, gde se probijaju sveži mirisi trava i bilja, sa ponešto citrusnih aroma, ali i pomalo slatkastih mirisa ječma - bombone, biskviti, vanila. Ukus je takođe jako stidljiv. Najviše na citrusnoj strani. Mango, ananas, ponajviše limun. Malo i slakoće se oseća. U ponekom gutljaju, kao nota primeti se odbojni pivski smrad. "Svetionik" je lakog tela i srednje gaziranosti. Pitko. Finiš je solidno gorak, suv i prijatan. Možda i najbolji deo piva je upravo lagani citrusni aftertejst.

Od skoro kušanih i opisanih američkih ejlova, domaći "Brka", pa i Thornbridge-ov Chiron su bolja piva. Ipak, "Svetioniku" ništa ne fali (osim blagog, neugodnog skunk-a koji se tu i tamo probije), prijatno, lako i pitko, za letnje dane i noći. No, s obzirom na slab miris, a pre svega ukus, koji se graniči sa bljutavim, sa sve i patriotskim bonusom, ne može preko jake šestice.

OCENA: 6.5/10

Samuel Smith Organic Chocolate Stout

 Nismo u životu previše puta pili kakaom obogaćena tamna piva, ali moramo priznati da nam to polako izrasta u jedan od dražih pivsklih stilova. Prosto sam ideja je genijalna - magični, crni prah od kojeg se prave najlepše poslastice na svetu, tako dobro ide uz preprženi ječmeni slad od kojeg se pravi najbolja tekućina na svetu. Kušali smo i generalno jedan od najcenjenijih i najpopularnijih engleskkig stoutova - ukoliko izuzmemo ekstravagantne primerke odležavane u buradima sa jedne i naravno svepopularni Ginis sa druge strane.

Pivo je iz flaše, sadržina je za naše navike nestrandardnih 550ml - što je zanimljivo i s obzirom da ovaj čokoladni stout može biti i dezertno pivo, zgodno je i  da se podeli sa nekim. Alkoholna sadržina je 5%. Služeno hladno, iz frižidera, mi smo pustili da se malkice ugreje na vrućem, beogradskom predvečerju.

U čaši dobijamo lepu, prst i po debelu, kremastu, tamnu penu. Pivo je izrazito tamno braon i neprovidno. 

Miris je prelep, alči ne preterano jak. Očekivana čokolada, kolači, pržena sladovina donosi blage mirise kafe... Ukus je intenzivan, eksplizivan i dubok. Dužinom palete se smenjuju ukusi i asocijacije. Čokolada je svakako dominantna - mlečna čokoloda, mafini, čokoladno mleko, ali i sltaka kafa, suvo grožđe, višnje, karamela, lešnici, vanila... Pivo nije baš punog, teškog tela, možda je za stout i vodenastije, no zapravo savršeno balansirano - ime svilenkastu, uljanu teksturu, slaba gaziranost i srednje telo čine ovo pivo jako prijatnim na jeziku. 

Nekome će ovo biti pomalo dosadno, nekome će kakao biti previše dominantan, za nas je savršeno skuvano i balansirano pivo u kojem, naravno, prvu violinu svira dodatak organskog kakaa, drugu prelepi prženi slad, dok se pesma hmelja tek u pozadini čuju, tek blagim voćnim prizvucima i prijatnom, slabašnom gorčinom na kraju.

OCENA: 9.5/10

Kabinet SuperNova IPA

 O Kabinetovoj IPA-i smo pisali baš davno, ubrzo nakon što se pojavila na našem tržištu, utisci su bili dobri, kao što je to bilo i svaki sledeći put kada sam ga pio. Ipak, dosta je piva prošlo mojom jetrom od poslednjeg, takođe shvatio sam da nikada nisam imao flašicu, već uvek točeno. Tako da odlučih se za mali re-review, doduše možda to već i nije isto pivo (koliko me varljivo sećanje služi, u početku to beše samo generički nazvana Kabinet IPA, ali možda grešim).

Flašica 330ml, ostavljena da se ugreje koji stepen preko pet stepeni celzijusa. Alkohola ima nešto više - 6.8%, ne bunimo se.

Boja je tamna, narandžasto-braon. Jako zamućeno, sa malo mrvica koje plutaju pivom. Pene nema mnogo, jedva prst, tamnije je boje i brzo nestaje, sa tek malo čipke po unutrašnjosti čaše. Gaziranost je maltene nevidljiva. Sve ukupno, prilično ravno izgleda, neubedljivo.

Miris. O moj bože. Prelep je. Jako intenzivan i bogat. Kompleksan. Očekivano voćne note, toliko bogate da opis na poleđini flašice odgovra - korpa voća. Cela pijaca. Svi očekivani slatkasti miomirisi tropskih predela: narandže, grejpa, mandarine, manga, ananasa, ali i jagode, kajsije, cvetni mirisi. Ima tu još nota, elegantnih, prijatnih, ne možemo ih sve ni razaznati. Kolači, peciva, miris šume, letnjih noći. Ukus ne izdaje. Sladak i solidno intenzivan. Opet voće. Gorčina karakteristična za stil je prelepa, jako prijatna i nežna, a opet jaka. To nije gorčina poznog aftertejsta, pojavljuje se još dok osećamo slast citrusnog voća i lagano raste, razvija se. Ovo je pivo za duže upoznavanje, lagano uživanje. Kao žena je, miomirisno, slatko ali i gorko. Gazirano taman koliko treba, težine na jeziku srednje, taman da klizi lepo. Kako pijemo, otkrivaju se i jagode, limun... Sledeći put će otkriti još neku svoju malu tajnu.

Verovatno najbolje Kabinet pivo. Zaista vrhunsko. Ako bi nešto zakerali, rekli bi smo da ukusa može biti još i više, malkic više,  za onu kategoriju božanskih nektara. No, s obzirom na cenu, na dostupnost, teško da možemo tražiti više. Takođe, čini nam se da je sa godinama postalo bolje, što se ne možemo baš reći za sve kreacije ove pivare.

OCENA: 9/10

Kabinet Plavo

 Klasični belgijski svetli ejlovi su, ako izuzmemo industrijske tamne lagere kao zaista prvi korak, krivi za moju istinsku i duboku ljubav prema pivu. Počelo je to sa komercijalizovanim, nekada legenadranim manastirskim ejlovima, da bi se počelo fanatično čeprkati po policama i rafovima, juriti od marketa do marketa, od pivnice do pivnice u potrazi za boljim primercijima... Draak, Delirium, Choufe... Kako ipak biva, ukusi se menjaju, traže se nova iskustva, novi horizonti, nove, krajnje granice. Manastirski ejl je nekako izbledeo u mom sećanju, kad-kad mu se vratim kao sećanju, samo da me podseti koliko je divan. 

Toliko je dobrih belgijskih piva ovog stila, sa tradicijom dugom decenijama, a neretko i vekovima. I prosto, nije ovo pivo kao bilo koje drugo. Iza belgijskog svetlog, manastirskog ejla dolazi ono nepojavno. Patina u pivu sa ograničenim rokom trajanja? Besmislica. Ipak istina. Toliko vekova staje u svaku čašu oblika lale. Toliko su belgijanci ovo pivo usavršili, do granica dosade čak, toliko su toga neispričanog njime ispričali, da se uvek zapitam kada naletim na pivo ovog stila iz Amerike, Rumunije, Mađarske, Rusije ili Srbije - zašto? Oh, razumem nerazum. Razumem kapitalizam i duh globalizacije. No, prosto nećete Vi napraviti ovo bolje od belgijanaca. Ni sada, ni za dvesta godina. To je tekućina srasla sa Belgijom, tekićina što je potekla iz nje, za nju. Nikada i nikada neće biti isto, makar sve bilo isto, sve ono što moderni čovek smatra da je sve. Nije to do kvasaca, hmelja, ječma, do vode, nije čak ni do vazduha, ni do drva na kojima se  krčka, do posuda, do ruku opata, iako je do svega toga. Nisam do sada probao belgijski ejl kuvan van Belgije, a da je zaista valjao.

Uobičajena Kabinet flašica od 330ml - to je idealna mera za belgijski ejl. Puštamo da se malko ugreje, ova piva valja kušati nalik vinima, u memljivim podrumima, na uvek istoj, prijatnoj temperaturi. Alkohola je 6.2%, negde očekivano, mi volimo i jače primerke.

Pene skoro da nismo dobili, malo ne sasvim bele, smeđkaste i brzo nestaje, ne ostaje ni čipka iza nje. Gaziranost je na oko izražena i čujna, balončići luduju u čaši. Boja je amber, blago zamućena, bez plutajućih kvasaca. Ubrzo nestaju svi mehurići, pa pivo ostaje prilično tužan prizor. Nikada to ne uzimamo kao faktor u ocenjivanju, jer razumemo da većini to nije bitno. No, kada tamno pivo izgleda kao izvetrela kola, a svetlo kao sok od jabuke... nekako kvari utisak, zar ne? Gore dodata fotografija nije naša, no naš primerak je isto tako jadan i tužan.

Miris je očekivan: pre svega prepoznatljivi belgijski kvasci. Začini (karanfilić, biber), poljski mirisi, generička dečija žvakaća guma, blage cvetne note. Ukus blag, čak upitno koliko odgovarajuć za stil. Na slađoj strani, sa jako malo primetnih hmeljnih momenata. Kvasci i ječmenena sladovina. Tek fino zagrejano otkriva i nešto voćnih mirisa i ukusa - jabuka, banana... Finiš sladak, kratak i sa neprijatnom notom trave. Isprva izrazite, neprijatne gaziranosti, koja brzo isparava, ostavljajući pivo prijatno reskim (no to, zajedno sa grejanjem, otkriva pomenuti neprijatni aftertejst). Telo je srednje i lepljivo. Kao da ima neiskorišćenih šećera u njemu.

Ovo je pristojan pokušaj kuvanja belgijskog ejla, no zaista ništa više od toga. Bolje je ovo od tužne sudbine Grimbergena, no to ne govori baš previše. Plus je što je, relativno, dostupno u većim lancima supermarketa i po unutrašnjosti Srbije.

OCENA: 6/10

Thornbridge Chiron APA

 Thornbridge kuvanja su dobro ustaljena na našem tržištu. Još jedna je to britanska pivara koja, iako ne baš uvek, isporučuje kvalitetna craft piva. Volimo njihove IPA i BIPA pokušaje (Raven, njihov tamni india pale ale je vrhunski), pa smo odlučili da probamo i Chiron, njihovo APA (American Pale Ale).

Razlika između APA i IPA piva je ponajviše u mirisima i ukusima koje daju različite vrste i količine hmelja - IPA je tradicionalno jedan od zahmeljenijih pivskih stilova i karakteriše ga izražena gorčina (kako se na dugim putovanjima ka Indiji ne bi prebrzo pokvarila, a i kako bi hmelj sakrio eventualne neželjene ukuse i mirise), dok su APA piva dosta laganija i citrusnija, takođe nešto nižeg alkoholnog sadržaja.

Chirona služimo iz limenke zapremine 330ml, sadžaj alkohola je uobičajenih 5%.

Prst bele, postojane pene. Boja je zlatno narandžasta, maltene sasvim prozirno. Koliko smo mogli da primetimo, konzumirano je u pivnici, a mrak je već počinjao da pada.

Miris otkriva hmeljne arome bilja, trava, borovine, tropskog, citrusnog voća - mango, pomorandža, grejp ali i ananas, kajsija, bombone tih ukusa... Ukus sličan, ali ne posebno jak, naprotiv. Izuzetno pitko i razigrano pivo. Suptilna borovina, citrusi, prijatna gorčina, blaga slast keksića i meda. Chiron je srednjeg tela, srednje gaziranosti i blago uljaste teksture, težine. Finiš gorak  i suv, svež.

Pristojno, ništa posebno, ali izutno pitko i prijatno. Može se popiti više njih, neće silovati paletu, ali neće ni oduševiti Bog zna čime. Dosta podseća i na neka njihova druga piva. Sve u svemu, pomalo dosadno i ne baš preukusno - u smislu da ono što od ukusa imamo jeste prijatno i osvežavajuće, no nema ga previše..

OCENA: 7.5/10

Samuel Smith Organic Cherry

 U pitanju je voćno pivo, koje nikako ne bi trebalo mešati sa radlerima popularnim na našem tržištu. Radleri su originalno nemački izum koj ise sastoji iz nekog lakšeg,piva slabijeg ukusa i voćnog soka pomešanih u odnosu 50-50% ili češće nešto u korist piva, na primer 66-33%. Voćna piva u užem smislu tog termina su piva kojima su u procesu kuvanja (bilo kom delu) dodati voćni ekstrati, koncentrati ili voće u bilo kojem drugom obliku (srodna su i "poljska piva" (field beers) kojima se dodaje povrće, začinsko ili lekovito bilje). 

Ono nam dolazi iz renomirane engleske pivare (i pivnice) - Samuel Smith Old Brewery, porodičan je to posao do današnjih dana, iako je osnovana sredinom 18. veka u Jorkširu. Uz višnju koju smo kušali, kod nas se može naći još nekolicina drugih voćnih ejlova ovog proizvođača, kao i niz drugih njihovih kuvanja.

Da odmah bude jasna razlika izmedju ovog napitka i jefitnih industrijskih radlera baziranih na lagerima - alkoholna jačina je respektabilnih 5.1%. Dolazi u flašici od 330ml.

Kao što se na slici da naslutiti u čaši  je Organska Višnja prizor lepote i nešto što jednostavno ne možemo doživeti sa tradicionalnijim pivskim stilovima. Pena je prst, prst i po debela, kremasta i predivno roza. Boja je upečatljivo crvnea. Pivo je prelepo zamućeno.

Miris otkriva, pa očekivano, višnju. Ne svežu, sveže ceđenu, već višnju iz kolača, voćnih sokova kupljenih u marketu, višnju iz likera i bombona. iako je, a verujemo proizvođaču, u pitanju organski dodatak, nekako su uspeli da sve to ima blagi aritificijalni prizvuk. Verovatno neminovno s obzirom da je u pitanju duže čuvani koncentrat i/ili ekstrakt. Ukus je isto - višnja. Nije predominantno, nije višnja koja udara u lice, ali i pak sem nje, malo šta se probija, možda blagi hintovi drugog crvenog voća i tek nešto malo hmeljaste razigranosti ispod. Telo je srednje, do teško, kremasto. Gaziranost suptilna. Finiš je prijatan, ne previše sladak -  prijatna kiselina i možda tek jedva osetna gorčina taman balansiraju ovo savršeno.

Prelepa tekućina. Dezertno pivo, ova jedna flašica je taman mera posle dobrog obroka, no mogu sebe videti da po tropskoj noći do sitnih sati ispijam i više ovih. 

Već smo više puta pomenuli da smo pivski puristi i da svako dodavanje nečega što nisu osnovni žitni sastojci nije nešto što nas oduševljava, pa ipak, organska višnja baš lepo leži ovom laganom ejlu. Pivo je savršeno balansirano, crvena eksplozija slatko-kiselkastog ukusa. Naravno, jednodimenzionalno je, ali to praktično dolazi kao podrazumevano.

OCENA: 8.5/10

Dogma Hoptod IPA

 Do sada nismo pisali o pivima domaće mikropivare Dogma, prva na redu je njihova IPA - Hoptopod.

Prvo što se izdvaja kod proizvoda Dogme jeste vizuelni identitet, stvar je ukusa, neko će s pravom reći da su previše ašrenai haotična, no da se izdvajaju na policama marketa i specijalizovanih pivarskih radnji, to svakako.

Meni svakako interesantna, reljefasta, konzerva od 0.33l (niska i debela, uvek budi nostalgična sećanja na detinjstvo i maleni pepsi). Sadržaj alkohola je, za IPA stil, i ne previsokih, ali prijatnih 6.5%. Pustili smo da se pivo malkice ugreje nakon što smo ga izvadili iz frižidera (za ovakve ejlove se preporučuje nešto viša temperatura služenja, 7-10 stepeni).

Boja piva je providna, svetlo narandžasta, pene nema previše, jedan prst i brzo se smanjuje do nivoa tankog pokrova, čisto je bela. Karbonacija je na oko vidljiva i daje pivu lep, razigran izgled. 

 Već po otvaranju limenke, udara nas intenzivni miris citrusa. Zreli mango i grejp, džem od pomorandže, baš lep i intenzivan miris. Ukus prati ono što njuh obećava, no ne tako intenzivno. Uz navedene citrusne note, osećamo i malo borovine, vanilne slatkoće. Pivo je lakšeg do srednjeg tela, prosečne, možda nešto jače gaziranosti, ali i na neki način uljastog osećaja na jeziku.Pitko. Na kraju pristojna hmeljna gorčina. Aftertejst prisutan i lep.

Zaista fino pivo. Sporadično dostupno i po većim trgvinskim lancima, što je svakako ogroman plus. Cena je negde u rangu ostalih domaćih kraft piva. Ocena se nekome može učiniti preniskom, no za nas ona je možda i malo poviša (mal opatriotskog bonusa) - označava proizvod koji donosi ono što obećava, ali mu ipak fali nešto intenzivnijeg, pa i raznovrsnijeg ukusa da uđe u elitnije društvo.

OCENA: 7.5/10

Kabinet Porter

 Čini mi se da smo do sada ovde pisali o samo dva Kabinet piva i da su nam se oba jako dopala, vreme je da vidimo da li i njihov Porter održati visoke standarde.

Porter je stil ejl piva nastao u Engleskoj, u pitanju je tamni ejl od poluprženog slada.

U pitanju je flaširano, 0.33l, kupljeno u lokalnom marketu. Jačina je 6.2%, rashlađeno na temperaturu frižidera, posluženo u krigli. 

O bože. Pio sam Kabinet Porter ranije i po sećenja bilo je to fino tamno pivo, ne prejakih ukusa i mirisa, ali pitko i prijatno. Ovo koje je trenutno u krigli je jako loše. I na izgled ovo je jadno: pene maltene da i nema, isprva je gaziranost ogromna, da bi kasnije kada balončića nestane ostali da po pivu plutaju preveliki komadići nefiltrirane tvari. Miris je još i pristojan: slatkast, karamela, blaga čokolada i tamnije, crveno voće. Ukus je neubedljiv, na slatkastoj strani, ali opet nedovoljno nota prženog slada: kafa, čokolada, karamela sve ono što očekujemo je tu, kao, jedva... Možda je ukus crvenog voća i najintenzivniji. Gorčina na kraju je prijatna i intenzivna. Telo je tanje, ne baš vodeno, ali daleko od kremastog. 

I dok sve ovo jedva da ocrtava prosečan porter, aftertejst je ono što nas ubija. Nakon što progutamo, par sekundi posle nas udari tako odvratan ukus nečega. Mokro seno, travuljača nekakva, uh. Postoji dobra šansa da je ova serija i predugo na rafovima prejako osvetljenog i relativno toplog supermarlketa i da je jednostavno propala. Nećemo sada i ovog trenutka pisati ocenu, već ćemo sačekati da na nekom drugom mestu probamo. Ono što iz sećanja na neke bolje flaše pamtimo - prosečan porter, koji se pre svega izdvaja jakom i lepom gorčinom na kraju gutljaja.

OCENA: --

Lav ili Jelen Pivo

 Možda više na severu naše zemlje, nego li u južnim i zapadnim krajevima, rivalstvo Lav i Jelen piva je izraženo i tvrdo. Po Vojvodini se znaju sela ili etničke grupe koje piju jedno ili drugo, izborom između dva se u alkoholičarskim i bećarskim društvima ocenjuje valjanost pijanca. Meni su ova dva piva maltene neupotrebljiva. Osim što imam tu nesreću da moj otac jedino i pije Jelen (uz poneke izlete u ostale proizvode Apatinske pivare), pa kada se nespreman latim pijenja s njim, upravo je "Rogonja" jedini na meniju. Ako mogu da biram, izbegavam i jedno i drugo.

Elem, ovaj tekst je bio u planu još za vreme prvog života bloga (2014-15.), pa i kratkoročne obnove (2018.) i konačno mislim da je krajnje vreme da ga i napišem. Primarna ideja jeste bila bukvalno uporedni test, sa dve krigle i ispijanjem istovremeno (tačnije naizmenično), no ipak odustah od toga jer verujem da bi to upropastilo moju paletu i mogućnost da nešto od ovih bledih piva zapravo razaznam.

Počinjemo sa Lavom, prosto jer očekujem nešto blaži ukus.

 Pivo je iz limenke (zaista nisam hteo da mučim sebe flaširanom verzijom), zanimljivo je da je nivo alkohola nešto niži od industrijskog standarda - 4.5%.I da ne bude nesporazuma, iako je u mom kraju trentuno Lav Premium dostupniji, namerno sam izabrao običnog Lava. U sastavu pored hmelja (ekstrat) i ječmenog slada, navedena je i kukuruzna krupica. Hladno iz frižidera, sipano u kriglu. 

Boja je očekivana za lager - svetlo žuta, maltene boja slame. Pene ima za prsti po i brzo nestaje sve do nivoa blagog, belog pokrova. Miris i nije tako loš, blag svakako. Hlebne note, ne uvek ugodne (zna da zamiriše na bajati hleb), blagi mirisi limuna, bombona, pivskih (lager) kvasaca, kukuruza, ispod svega toga jaka metalna nota. 

Ukus, opet očekivano blag. Nema previše neprijatnih momenata. I ječmeni i hmeljni ukusi su slabi, Najjači je ukus limuna, slede proja i slične hlebaste note. Na kraju blaga gorčina. Gaziranost jača, telo je tanje, finiš nije jak, ali u ustima ostaje neprijatan... maltene smrad, smrad lošeg piva. I ukus metala. Takođe, Lav je izrazito suvo pivo, ne osećam ni trunku slasti u njemu. Koliko god ovi pojedinačni momenti nisu strašni, ovako na gomili čine ispijanje ovog napitka relativno neprijatnim iskustvom.

OCENA: 4/10

 

Idemo dalje. Jelen.

Jelena pijem isto iz limenke. Jačina opet niža od pet procenata - 4.6%. Takođe prisutna kukuruzna krupica. 

Boja je tek za nijansu, dve tamnija od Lava. Pene ima nešto više, duže se zadržava, a iza sebe ostavlja lepu čipku na unutršanjoj strani čaše. 

Miris jeste blag, ali prijatan. Arome pre svega hleba i peciva, ali i pomorandže, limuna, karamele, začina (biber). Ukus u mnogome sledi nos. Blagi, lepo balansirani momenti hlebastih i citrusnih nota koje završavaju blagom hmeljnom gorčinom. Pečeniji, slatki biskviti, mandarina, banana, biber. Pivo je lakog do srednjeg tela (dakle ne baš vodenasto), gaziranost srednja do jača, ali bih rekao da je, makar meni, taman. Afetrtaste postoji, ali nije neprijatan, odnosno prekaljenim pijandurama sigurno nije, to je prosto ukus evropskog lagera. iIako suvlje, u Jelenu ima taman malkice slasti koja, suprotstavljena gorčini - prija. 

OCENA: 6/10

ZAKLJUČAK

Iskreno, očekivao sam ovaj ishod.  Kao što rekoh, Jelen i pijem s vremena na vreme i bio sam svestan  da se u poslednjih par godina popravio. Pamtio sam to pivo po užasnoj, nebalansiranoj gorčini koja me je terala da dobru petinu flaše bacim. Danas je to jedno svakako skromno, ali fino spravljeno pivo, balansirano taman tako da ima tu jaču, balkansku gorčinu, ali i tek malo slasti, dobre gaziranosti, ali i maltene kremastog tela. To je pivo za naše skromne džepove, štednja na sirovinama je u svetu kapitalizma neminosvnost, a ta se štednja mora odraziti na sveukupni profil tekućine, no za pare koje će vam kasir(ka) ištati za jednu flašu/limenku, ovo i nije tako loše.

Lav, sa druge strane,  se rekao bih takođe popravio u odnosu na 2014-15. godinu (verovatno poslednji put kada sam ga pio), tada je to bilo izrazito bezukusno, kukuruzno pivo kojem je više bilo mesto u Meksiku ili SAD, nego na istoku Evrope. Ipak, dok nešto karaktera sada ima, nije sve u tom karakteru pozitivno. Još uvek mu fali malo balansa i pažnje kako bi bio makar podnošljiv, jeftin lager.