Crni Đorđe

"Crni Đorđe" je proizvod Banjalučke pivare koji je, nakon nekoliko godina pauze, vraćeno na tržište 2010. godine. Ne znamo zašto se do današnjeg dana nije našao neko ko bi ga distribuirao na tržište Srbije majke, vrlo verovatno se kuva u manjim količinama, nažalost. Ali eto, imali smo šansu da ga probamo na ovogodišnjem Bir Festu.

Pivo ima 5.2% alkohola u sebi, dolazi u predivnoj malenoj 0.33l flaši - sa slikom Karađođra, ćiriličnim slovima... Braon-crvenkaste je boje (tamni lager je u pitanju, naravno), sa prst-dva visokom, belom penom koja brzo nestaje. 

Miris je blag i na strani slada - karamela, malo kafe. Ukus je jednako slabaš i neubedljiv, sa ponovljenim notama prženog ječmenog slada. Pivo je gušće, gazirano baš koliko treba, tako da skupa u ustima ostavlja prijatan osećaj, lepo "leži", nije preterano resko ili vodenasto. Hmelj se ovde uopše ne oseća (nema gorčine),  čak i u aftertejstu osećamo nešto karamele. Nema kiselosti, mirisa ili ukusa na ustajalo, polupokvareno pivo, nema ovde ničega odbojnog ili ružnog, samo savršena pitkost.

Izrazito pitko i prijatno pivo, koje prosto klizi niz grlo, no ukusa zaista jedva da i ima. Želeli da zavolimo ovo pivo, da ga beskrajno nahvalimo, zato što je tako malo i tako... srpsko, ali ono nam jednostavno ne nudi dovoljno materije, supstance. 

Ne smeta, ali i ne ostavlja neki utisak.

OCENA: 6.5/10

Lav Dunđerski

"Dunđerski" pivo je bilo lansirano i pre dve godine, kao jubilarno, povodom 120 godina onoga što danas zoveno "Carlsberg Srbija" i tada je to bio lep dokaz da domaći industrijski pivari nisu zaboravili svoj posao, to je i danas. Iksreno se nadamo da je "Dunđerski" ovoga puta tu da ostane i daje primer drugima, dok ga mi besomučno ispijamo.

Možda uvod deluje više kao zaključak, ali istina je ta da je ovo pivo toliko dobro, da i ne moramo mnogo pisati. Oduvao je "Dunđer" svu konkurenciju koju smo ispijali na ovogodišnjem Bir Festu, ostavio češku braću po stilu (svetli lager, naravno) u prašini i milovao naša nepca klasičnim ukusom dobre ex-yu pivčuge, ništa manje, ništa više.

Alkoholna jačina je nešto ispod standardnih 5%, što je možda i jedina zamerka. Voleli bi ovo kušati sa malo više etanola u sebi. Boja je čini se tamnija za nijansu-dve od standardnog "Lava", sa dosta pene koja je relativno kremasta i postojana do samog kraja vaše čaše, na kojoj ostaje takozvani lacing, odnosno penasta čipka. Uvek obraćamo pažnju na te detajle zato što su oni pokazatelj kvaliteta samog piva - bogata pena označava kvalitetnije sastojke korišćenje u procesu kuvanja piva (mada to ne mora nužno biti), a takođe ga čini svežim, hladnim i gaziranim tokom čitavog ispijanja - štiti ga od spoljašnjih uticaja, naravno, čini i samo pivo lepšim.

Mirisom čini se blago dominirjau note finog hmelja, ali prisutan je i ječmeni slad. Ukus je pun i fino balansiran - napred nešto slatkosti, dok u grlu osećamo izraženu i prijatnu gorčinu kvalitetnog hmelja. Zaista zadovoljavajuće i izuraženo dovoljno da čak zamaskira u proizvodima ove pivare uvek prisutnu metalnu notu. Čini nam se da je nivo jefitinih supstitucija (kukuruza, pre svega) ovde dosta snižen u odnosu na bljutavi originalni "Lav", kojim oni apsolutno diminiraju. Definitivno je ovde uloženo malo više truda i novca.

"Dunđerski" je nešto gaziranije, ali to ne smeta, tekstura je teža, punija, pa nemate osećaj da pijete mineralnu vodicu.

Ne možemo ili ne želimo ovom pivu naći manu, kako god, ono je svakako dobro. Objektivno.

 Možda i najbolji domaći lager. Nadajmo se da će se prvo ustaliti na našem tržištu, a zatim i dublje ući u narod i naterati i druge velike proizvođače da malo porazmisle o svojoj politici i konačno prestanu da na potrošače gledaju kao na stoku. Poturanje bljutavog, odurnog ili kiselog (u zavisnosti o kojoj od tri najveće srpske pivare se radi) poluproizvoda je uvreda za sve nas, jer nas smatraju alkoholičarima očajnim koji će popiti sve samo da se, čak i ako definiciju ljubljenog napitka razvučemo do maksimuma, može nazvati pivom.

OCENA: 8/10

Kozel Svetly / Kozel Cerny

Kozel je jedno od popularnijih i najviše izvoženih čeških piva, po nama na tom status verovatno može zahvaliti pre svega zbog činjenice da je - jeftino. Mi smo ga kušali na ovogodišnjem Bir Festu po ne baš toliko popularnim cenama, no šta da se radi, navikli smo već na ovdašnji lopovski karakter.

Kozel Svetly

Od ovog piva nismo mnogo očekivali, a vala nismo mnogo ni dobili.
4% alkohola i izgled standardan za svetle lagere, pena je kremastija, ali relativno brzo nestaje. Miris je blag, slatkast (ječmeni slad dominira njime) i nekako čudan. Ukus je... bezveze. Nešto slatkosti, gotovo bez hmelja u ukusu, pomalo i kiselo. Generalno podsetilo nas je na piva Ujedinjenih Pivara Srbije, onih što se kuvaju u Novom Sadu. Jako neubedljivo.

Možemo reći pitko pivo, ali čak bi i to bilo možda malo nategnuto. 

OCENA: 5/10

Kozel Cerny

Boja je tamno braon, pena je kremasta, visoka i dosta tamna. Miris je lep, ne prejak, ali baš fine note kafe dominiraju, a slede kakao, suvo voće. Isto dobijamo i na paleti, sa još izraženijom kafom. Slatko i jako pitko, opušteno pivo. Finiš nije izraženo suv, iako smo to očekivali i ponovo bez posebno izraženog hmelja. Takođe je i kratak, ukus piva brzo isparava sa jezika, ne ostavljajući nikakav aftertaste, pa vam se ekspresno traži novi gutljaj. 

Ipak, možemo reći da donosi sasvim dovoljno ukusa, s obzirom na jako skroman nivo alkohola - 3.8%. 

Jedina ozbiljnija mana, ako zanemarimo nedostatak neke silovite kompleksnosti ukusa, koju nismo ni očekivali ovde, jeste vodenost piva - slaba gaziranost zbog koje ocena i nije viša, nego je čak i ovakva "nategnuta". 

Tamni "Kozel" nama se dopao i možemo ga sa rezervom preporučiti, ukoliko ga možet naći negde po nižim cenama i ako vam treba lagano, osvežavajuće pivo za celovečernje ispijanje.
OCENA: 7/10

Pauwel Kwak

Brouwerij Bosteels je pivara u Belgiji osnovana davne 1791. godine i dalje je samostalna - u vlasništvu porodice osnivača i to sada već čitavih sedam generacija. Kuvaju tri piva, od kojih smo jedno ovde opisali i tom prilikom nahvalili - Tripel Karmeliet - a drugo je verovatno poznatiji Pauwel Kwak koji je upravo sada u čašama pred nama. 

U pitanju je belgijski jaki (specijalni) ejl, prepoznatljiv pre svega po suludoj, originalnoj čaši - koju, nažalost, nemamo - ali i po više nego solidnom ukusu.

Flaša je 330ml. i na njoj proizvođač savetuje da se pivo služi rashlađeno na nekih 5-6 stepeni celzijusa i to najbolje pre februara 2016. godine, dakle ima još vremena. S obzirom na jačinu - 8.4% alkohola - ovaj ejl svakako može dodatno da sazreva u podrumu, no mi ga nećemo čekati.

Kwak je lepe boje bakra, providno je i prepuno mehurića. Pena je visoka centimetar, kremasta u dugo se zadržava. Mirisom dominiraju belgijski kvasci i prženi slad. Ništa posbeno intenzivno, ali slatkasti mirisi jabuke, karamele... Na jeziku, bez obzira na vidljivu i izraženu gaziranost, Kwak nije previše rezak, što je pohvalno. Pivo je slatko, mada ne previše, makar ne meni. U finišu dolazi nešto gorčine, koje ima jako malo, ali dugo ostaje i čini dosta po pitanju balansa. Note jabuke, karamela, jagode su prisutne. Tekstura je puna i teška, kao da klizi po jeziku. Aftertaste je dug i kompleksan. 

Pivo je ugodnije u manjim, kraćim gutljajima, za sporije ispijanje, doduše kako se bude grejalo otkriće nešto alkohola u mirisu, no zaista ništa preterano.

Baš kao i brat mu Karmeliet, tako i Kwak jeste zakucan duboko na slatkoj strani ukusa - ukoliko prospete malo ulepićete se kao svinje, posle ispijanja bićete žedni i trebaće vam čaša hladne vode. No, to i nisu za nas mane, ovo pivo je gotovo dezertno, savršeno leže nakon obroka, namesto nekog kolača ili nekoliko kocki čokolade.

OCENA: 8.5/10

Kabinet IPA

Craft beer scena u Srbiji je, malo je reći, siromašna. Uz dugo prisutni, ali kvalitetom ne posebno impresivni "Krugher & Brent" i pabovski orijentisanu "Crnu Kornjaču" u kojoj je potpisnik ovih redova pre neki dan dobio pokvareno, kiselo svetlo pivo (iako je tražio tamno), do skora, čini nam se, nismo imali ozbiljnijeg takmaca.

"Kabinet" je mala, samostalna pivara iz Sopota koja je relativno skoro počela sa radom i do sada izbacila na tržisšte nekih 6-7 vrsta piva, raznolikih stilova (IPA, APA, Porter, belgijski ejl...), koja su, ako ništa drugo, makar dosledni prikazi određenih stilova (manje-više) i mogu poslužiti kao uvod u njihov svet.

Za konkretniju recenziju prvi na redu je kabinetov IPA (indian pale ale). Popijeno u zemunskom "Pivopiji", koji je u mnogome zaslužan za skorašnju "eksploziju" craft beer manije u glavnom gradu, točeno. Pivo u čaši izgleda zaista lepo - tamne, mutne boje meda, sa dva prsta visokom, kremastom penom boje bele kafe. Miris je lagan i slatkast, tamno voće možda. Ništa kompleksno, ali lepo.

Ukus je ono najbitnije i ono gde Kabinet IPA pada. Nije ovaj stil baš lak za izvesti, za balansirati - i mnogo iskusnija i veća imena samostalne pivske scene ovde propadaju, pa nije neko silno čudo što naši pioniri ne uspevaju. Nešto slatkosti napred i dominantna gorčina u grlu. Suštinski, pitko, osvežavajuće, pristojno, ali jednodimenzionalno. Nakon dva-tri gutljaja ta gorčina je sve što ćete osetiti. 

Možemo preporučiti svim ljubiteljima gorkih piva bez mnogo zadrške. Možda nema kompleksnosti nekih drugih, uvoznih piva ovog stila, ali jeste svakako pristojno.

OCENA: 7/10

Schneider Weisse Tap 5 Meine Hopfen-Weisse

Bavarska, porodična "Weissbierbrauerei G. Schneider & Sohn" pivara poznata je po svojim vrhunskim pšeničnim pivima, pre svega. U Srbiji je dotičan stil pošteno popularan i voljen kako među "ozbiljnijim" pivopijama, tako i među onim opzuštenijim, pa čak i među devojkama koje pivo inače ne vole posebno. Zaista je lako voleti osvežavajući, letnji ukus obroka u čaši. Sve ukupno, nema niti jednog razloga da se odmah ne bacimo na ovo pivo i vidimo da li je dostojno renomea i hajpa.

Većina asortimana dotične pivare je nazvano TAP, a samo se brojevi menjaju. TAP 5 je weizenbock, mada je zapravo plod saradnje dva pivarska majstora i da tako kažemo - zanimljiv crossover između nemačkog pšeničnog i IPA stila. Alkoholna jačina je, očekivano, visoka - 8.2%. Na etiketi flaše piše da je najbolje da ga upotrebiti pre oktobra 2015. godine, što znači da je sveže i u vrhunskom stanju. 

Dva prsta kremaste, bele pene, koja dugo ostaje prisutna.  Narandžaste boje i sasvim mutno, prepuno komadića koji plutaju naokolo i mehurića koji luduju. vrlo je bitno imati veliku čašzu u koju može stati sav sadržaj 0.5 litarske flaše! 

Već miris odaje da je u pitanju vrhunsko pivo. Kvasci dominiraju, ali kao da u igri učestvuju i hmelj i slad podjednako, gradeći intenzivan i osvežavajući miris pomorandže pre svega, tu su i note banane i bibera, očekivane. Ukus je savšreno balansiran, to prvo zaključujemo. S obzirom na jačinu i stil, očekivali bi možda dominantnu slatkoću, ona svakako jeste prisutna napred na jeziku, ali u finišu dobijamo izraženu gorčinu. upravo je tu osećamo taj spoj stilova. Savršenstvo. Iako je silovito gazirano, na samom jeziku nije preterano resko. Pivo donosi čak i malo citrusne kiselosti, tek malo, da ga učini osvežavajućim. 

Definitvno je u pitanju pivo stvoreno za lagano ispijanje, možete ga izvaditi iz frižidera, piti dobro rashlađenog, ali polako, dopustiti mu da se ugreje do preporučenih 8-12 stepeni celzijusa. Ukusom će podsećati, pre svega, na južno voće - pomorandžu, grejp, ali i na breskvu. Čak i dok se pivo bude grejalo, visoki procenat alkohola se neće pojaviti niti u mirisu, niti u ukusu!

Jedna flaša je, s obzirom na jačinu, ali i bogatstvo ukusa, sasvim, sasvim dovoljna, pa preporučujemo lagano ispijanje kući, uz film, utakmicu, a za kafiće ostaviti neka laganija piva.

Erdinger i Paulaner su svakako zaslužni za širenje interesovanja za konkretno pšenična piva među srbljem, ali i stvaranje pivske kulture generalno. Svaka njima čast, ali ukoliko su Vam se dopali uopšteni ukusi prisutni u ta dva piva, vreme je da ugrabite nešto ozbiljnije i kvalitetnije skuvano. "TAP 5" se čini kao savršeni primerak, koji bi mogao da se dopadne svima. Iskreno sam oduševljen pivom, pa mu mirne duše dajem možda i najvišu ocenu u istoriji bloga.

OCENA: 9.5/10

Tripel Karmeliet

Nakon duže pauze, konačno, novi unos na ovom malenom, alkoholičarskom blogu.

Tripel Karmeliet je relativno novo ime u svetu piva - prvi put skuvano 1996. - ali nije mu trebalo previše da se probije u sam vrh svetske pivske "scene", nadobija se nagrada za najbolji ejl ili najbolji svetli ejl na svetu, bude traženo više nego što može biti skuvano.

Po stilu je belgijski manastirski tripel. Osnovna karakteristika stila  je povišen nivo prisutnog alkohola, pa je tako i ovde u pitanju čak 8.4%. 

Kada otvorite malenu, 330ml flašu - izbije zamašna količina dima. Kako volimo dim. Već na vrhu flaše osetimo jak miris karakterističnih belgijskih kvasaca. Pene ima za nekoliko prsta, a samo pivo je svetle boje, možda tek za nijansu tamnije od klasičnih lagera i mutno je. Miris je intenzivan i svež, citrusni, začinski (možda malo cimeta, bibera...). Alkohola nema ni u mirisu, niti na paleti, niti malo. Đavolski i pokvareno je sakriven, pa ukoliko vam je novčanik deblji i možete priuštiti sebi nekoliko komada - možete sebe pošteno sjebati. Ukus je intenzivan i pun. Pivo je lagane teksture, resko i pre svega slatko (što je karakteristično za stil), ali dobijemo na kraju nešto i gorčine. Generalno, ukusom dominira kvasac, pre nego slad ili hmelj. Note citrusnog voća i raznolikih začina će dugo igrati na vašim nepcima, dugo nakon što i poslednja kap ovog blaženog napitka bude popijena. 

Zaista, zasta divno pivo. Sjajan prikaz belgijskog jakog ejla, znalački skuvanog, nešto više cene - ali isplati se, verujte mi. Pivo koje nije za svaki dan, pivo koje zaustavlja vreme oko sebe, pivo kao doživljaj. Svaka preporuka.

OCENA: 9/10